Sreća

 U 17:00 mu se završilo rando vreme, kao i svakog radnog dana u proteklih par decenija. Ništa novo, drugačije, bolje ili gore u odnosu na bilo koji dan pre ovoga ili onog koji će doći. Ta rutina ga je već neko vreme ubijala. Prvo ta budjenja sa teskobom, mučninom, osećajem bezosećaja. Jendom rečju svakodnevna rutinska jutra, ništa bolja ili gora od bilo kog ili bilo čijeg jutra. Jutarnja procedura podrazumevala je pravljenje kafe, čekiranje fejsa i slično uz betoniranje pluća brdom cigara, WC - rutinu, oblačenje. Ništa zanimljivo, novo ili drugačije. Posle toga nova rutina: odlazak na posao, davanje maximuma s ciljem napredovanja kako bi se obezbedila veća plata, bolji status, položaj, štagod. Listanje novina u pauzi, razmišljanje o tome da narodne mase zanima kako da sklope kraj sa krajem, a ne šta je koji smrad, koji prodaje maglu o tome da će nas spasiti, rekao. Martinu je bio pun kurac svega toga, ali kud svi tud i ludi Mujo. Držao se rutine kao robot i giljao svakog dana jedno te isto. "Sega - Mega" © Rambo Amadeus.

I onda je Martin, bez ikakvog vidljivog razloga, možda zbog poremećenog balansa hormona ili herbicida sa neoprane breskeve koji su mu napravili karambol u mozgu, nikad nećemo saznati, odlučio da promeni rutinu. Posle posla otišao je u banku i podigao uštedjevinu. Nije bila neka para, ali ko pošten ima gomilu para, pa još u banci. Izašao je napolje, skoro pa za malo jedva da je osetio nešto što bi se moglo nazvati tračkom sreće u najavi i stoički zaključio: eto, to ostane od čovek nakon x godina rmbanja. Pametnica jedna beše Martin.

 - Jebeš život, pomisli Martin dok je stajao ispred banke. Odlučio je da se javi ženi, kao ima nekog neodložnog posla, ali pošto nije bila kod kuće, ili nije htela da se javi mislio se on, ostavio je poruku na sekretarici. Sa svojm životom u džepu otišao je u kazino, sve stavio na crno i dobio. Ponovo je sve stavio na crno i opet dobio. Crno, opet dobitak. Malkice ga je to nerviralo: em je sve sranje, em on dobija na crno, boju koju u suštini voli ali opet, em dobija generalno. Prelomio je da opasno rizikuje i stavi sve na boju ljubavi i strasti, ali avaj: opet je dobio.

 - Kakva ironija, pomisli Martin.

OK, zeleno, mislio se i stavio gomilu žetona na 0, verujući da će konačno izgubiti. Ali avaj, ne može kako hoćeš, nego kako je sudjeno: opet je dobio. Gledao je tako naš Martin tu gomilu žetona ispred sebe i ništa mu nije bilo jasno: ni šta sad, ni zašto baš sad, niti bilo šta; krenulo ga je, ali ga nije radilo i nije imao pojma kuda i šta dalje.

 Onda, poljubac s neba, njegove sinapse su iz nekog špajza transportovale sećanje na par prijatelja koji su mu pričali o nekoj ekipi koja u dokolici igra ruski rulet. Ti prijatelji, a bilo ih je sve manje, su ga povremno pozivali na žurku i pošto je znao gde treba da ode unovčio je žetone, seo u kola i pošao. Zarad političke korektonosti, poštovanja prava maloletnika i gubitnika u ovoj igri preskočićemo detalje, ali je poenta cele situacije da je naš Martin posle tri kruga imao desetine hiljada evra ispred sebe.

 - U ovoj zemlji je skupo sve osim života, mislio je. U suštini, bio je veoma zbunjen razvojem situacije i pomislio je da će uskoro ispred njega iskočiti neki pajser koji se kerebeči sav srećan i ozaren i koji će mu reći, “smile you're on candid camera”. Naravno da se to nije desilo, nije bilo nikakve kamere osim sigurnosnih na ulazu u podrum, ali se Martin osmehnuo na pomisao da bi tomoglo da se dogodi. Maknuo se od stola i u jednom katarzično – prosvetljujućem trenutku doživeo onaj osećaj koji ga je za malo dohvatio ispred banke, ali sada onako lagano natenane, kroz celo biće – bio je srećan. Jebotejebote, pomisli Martin dok su mu endorfinčići zujali jestvom, ko bi rekao.

 Sav ushićen i blago euforičan rešio je da ode kod jednog prijatelja. Dobro nije to bio bilo koji prijatelj, već jedan od onih sa kojima se družite od detinjstva i na koje uvek možete da se oslonite. Protutnjao je dva puta kroz crveno bez ogrebotine, čak nije napravio ni neku pometnju na raskrsnicama i stigao je u jednom komadu, što je bilo čudo samo po sebi s obzirom na to da je vozio neku šklopociju staru dvadeset godina. Elem, nonšalantno je zalupio vrata parkirajući se par kuća dalje, jer nije bilo mesta za parkiranje pred kućom njegovog frenda, pozvonio je na vrata i otvorila mu je njegova žena u bade mantilu. Ubio ju je istim onim pištoljem sa ruleta koji je poneo kao uspomenu. Okrenuo se i pošao prema kolima razmišljajući o neverovatnoj sreći koja ga prati ceo dan. Dok je otključavao kola udario je pijani vozač u kombiju. Leteo je nekoliko metara u vazduhu, pao na glavu i umro. Sasvim rutinski.

Jutra & dani koji ih prate

PROLOG:

Postoje dani koji ti, čim otvoriš oči, lepo daju do znanja: “Jebaću te, vrištaćeš“, ali ne onako lepo, u smislu 'jao, što je dobro, još i sve to', nego više u onom, naglas rečeno, 'daaaaj, svrši više i pusti me da spavam' smislu. I onda to mučenje traje i traje i traje i taman kad pomisliš 'fala bogu, gotovo je' u pomoć danu stignu i loša karma i sudbina i Marfi i ona mala iz klupe levo dijagonalno koja te nikad nije ni pogledala i ona malo veća koja ti nije dala i ona što ti je na živo isčupala srce, sažvakala ga dok je još kucalo, israla ga i bacila pulsirajuće govno svinjama i profa kod kog si 7 puta polagao jer ste se još na početku studiranja pokačili oko toga da li je Ničeova zaljubljenost u vlastitu sestru koren njegovog kompletnog dela i nadrkani šef sa posla koji te jebe i kad nije dan za jebanje, kiša, vrućina, globalno zagrevanje i globalna ekonomska kriza i svi te jebu kao u najgorem GangBang porniću dok ti duša na uši ne iscuri i od tebe ne ostane samo splačina razmazana u ćošku kafanskog wc-a.

FABULA:

Budjenje je najgore. Trenutak kad onaj pokvareni, prepredeni, jebo mu ja oca, mater i krvnu sliku, izdajnički deo mozga klikne prekidač svesti i ceo sistem počne da se uključuje, deo po deo. Bar bi trebalo da počne. U poslednje vreme se to uključivanje svodi na minimum: otvori oči, nastavi da dišeš, trepni. I u krajnjoj liniji, to je u redu, nema napora, nema pokreta, samo šuštanje disanja i treptaji: 1, 2, 3, 4, 5, treptaj, 1, 2, 3,..., a disanje nekako radi samo od sebe. Savršeno. Ali onda, u nekom uvek pogrešnom momentu bešika počne da vrišti i zapomaže jer sve vreme ignorišem njene dosadne signale. Nije da ih ignorišem, ne registrujem ih realno govoreći, ali to nema veze jer bešika vrišti i još jedan deo sistema se budi, opet pod prisilom, noge koračaju, gledam u pod da bi mozgu dao što manje impulsa, povoda da radi. Mozak je, brašo moj, mnogo gadan igrač: pustiš ga da radi i on počne da se otima kontroli, da zajebava, pravi se važan, pokaže ti koliko i na koje sve načine može da te sjebe, ali dobro; jači je, može mu se. Pišanje, bauljanje do kreveta, tras – ceo krevet je moj. Ranije se, uz malo sreće, nisam budio sam. Dosta ranije. Sad nisam nesrećan kad se probudim sam. Nisam ni srećan kad se probudim sam. Ili ne sam. Nisam ništa, ili jesam ništa, ovako ili onako, svejedno. I tako, budjenje, koje je, sigurno, najgori deo dana, i dalje traje. Blejanje u plafon dok na savršeno beloj tavanici potkrovlja ne počnu da se naziru oblici.

- Ustani.

Ćutim.

-Ustani!

Pravim se da ne čujem samog sebe i okrećem se na stranu. Nastavljam da blejim, sada u TV. Isključen TV, naravno; kad bi ga uključio tamo ionako ne bi bilo ničega za mene. Ili bi bilo, pa bi počeo da se nadam, a nada je osećanje, a to mi stvarno nije potrebno u životu.

-Ustani pizdo usrana!!!

Ne mogu.

-Nemoj se sažaljevati i ustani.

Ne mogu.

Druga najgora stvar posle budjenja, mada je realno njegov deo, su ove rasprave sa samim sobom. U stvari, to počinje kao zanimljiva igra, ali brašo moj, pizda je taj mozak. Da pojasnim, kad sam imao neku dilemu, problem, štagod, seo bi na pod, zatvorio oči i pričao sa sobom o tome. Prvo u glavi, onda glasno. Bilo je bezopasno i korisno, ali stvarno, pomagalo je. Onda je moj sagovornik, sigurno bi medicina to znala da definiše koristeći F nešto, počeo da dobija svoj karakter. Prvo sam mislio da se moja ličnost deli, ali s obzirom na to da sam bio svestan sve vreme, ne bih rekao da je o tome reč. Svejedno, ako je sranje tu ne moraš ga definisati, nije bitno da li smrdi jako ili slabo, tu je pa je tu i neće se ništa promeniti ako ga definišeš.

- Ustani

Nema šanse. Savršeno crna boja TV-a je dovoljno bezbedna da me neko vreme brani od sebe. Možda ću jednom uspeti da se stopim s njom. Ili njim. To bi bilo predivno: samo se stopiš sa crnom bojom TV-a. Ne bi morao da ustajem, serem, jebem, da me jebu, da idem na glasanje, da plaćam račune, da zaradim pare za plaćanje računa, da radim. FUCK!!!

- Hahahahaa, ipak ćeš da ustaneš: moraš da radiš.

- Neću, otvoriću bolovanje

- Koje po redu u poslednjih mesec dana? Već su te opominjali

- Pa šta?

- Ništa, ostaćeš bez posla, a znaš šta to znači.

Znam, to bi značilo novi poraz do kog bi došlo, recimo, ovako. Idem na biro, sredjujem papire, borba sa birokratijom i nadrkanim nedojebanim šalterskim radnicama. Čak i da nisu sve takve, ja BI naleteo na takvu. I da ni jedna nije takva, ja BI naleteo na takvu. Nešto bi zajebao, ne bih imao neki papir, ona bi me vratila, ja bi nabavio papir, ali bi bi ga pogrešno popunio, opet bi me vratila, ja bi to ispravio, šalter bi se zatvorio jer je prošlo radno vreme i ja bi otišao do kurca.

- Ustani.

Ne mogu. Poslednji put kad sam ustao i otišao na posao jebali su me zbog neke subjektivne gluposti. Moje naravno i nisam čak imao ni šta da kažem jer su bili u pravu. I da jesam imao šta da kažem opet bi bilo isto jer sam ja bedni crv, a oni su maskirani Gebelsi, Marquis de Sadeovi, Hanibali Lektori, čitava primitivna plemena Hanibala Lektora i njima je data sva vlast nadamnom. Mogu me jebati dok mi bulja ne rascveta kao majska ruža, a ja samo mogu da pitam 'jel ima još ko?' Ima? Dobro, da ne ustajem onda.

Ne mogu. Jedini razlog zbog kog bih ustao jeste da odem da kupim litar pelina i da se nacirkam sam k'o bulja i prespavam dan. Eventualno. Telefon. Dragi gospodine Bel kad bih te video pre tvog epohalnog izuma napijao bih te i drogirao do besvesti, jednu po jednu sivu ćeliju bih ti kidao samo da te sprečim da izmisliš ovo prokletstvo. Da, prokletstvo jer ako ga nemaš nećeš znati šta je kome pošlo po zlu pa ćeš se žderati jer ćeš misliti da je tebi najgore. Ili ćeš, ako ga imaš, čuti nešto lepo pa ćeš biti siguran da je tebi najgore. Realno ni ono prvo ni ono drugo me više ne dotiče, tako da nema veze, mogu da se javim.

- Da?

- E, šta radiš?

Čupam, pa sadim

-Ništa. Ti?

- Evo, ručak, malo po stanu, pa idem da se nadjem sa nekom ekipom i tako. Ti?

Sadim da ima šta posle da čupam.

- Neam pojma. Smisliću nešto.

- Čujemo se posle?

- Ok.

Do kurca. Ustajem, oblačim se i idem da kupim usrani pelinkovac i da rešim ovaj problem u glavi. Artani, trodoni, tranexi i slični medikamenti osmišljeni da nas uljuljkaju, a njihovim tvorcima donesu zaradu, bi pomogli u tome, ali 'oćeš, prošlo je vreme kad si sve to mogao tek tako da nabaviš. Prošlo je vreme uopšte, pluskvamperfekat, a ja – ništa. Ni tamo, ni vamo, ni gore, ni dole, u sred praznog. Vakuum. Idem po pelinkovac.

Taj pelin ko je izmislio treba da dobije Nobelovu nagradu za mir. Svakako pre nego Klinton, Arafat i ostala ekipa, jer pelinkovac pruža UNUTRAŠNJI mir, a kad to dostigneš, brašo moj, sve na svetu možeš postići. Postati šampion u F1, napraviti karijeru, imati ženu, dvoje dece, travnjak ispred kuće, automobil i garažu, roštilj nedeljom i sve to zajedno. Jedini, ali apsolutno nezanemarljiv, kontraefekat pelinkovca je što ti pruži previše mira, pa shvatiš da biti šampion u F1, karijera, žena, dvoje dece, travnjak, roštilj i sve to i nisu toliko presudni za sreću, pa se i ne trudiš. Dovoljan je taj mir i spokoj, saznanje da je sve u redu i da si pregurao dan. Ako se nisi dovoljno nalio, zabludno ćeš se nadati da će sutrašnji dan biti bolji, ali ako si uradio posao kako valja, onako predano, do kraja, mir i spokoj su tu. Još ako imaš pri ruci koji trodon & ostalo, i Bog da te vidi. Bukvalno. I ti njega, ako u tebi još ima imalo vere u bilo šta. Bukvalno, u bilo šta.

EPILOG:

Jebo mater, ima takvih dana. Ali ima i onih drugih, kad cvetaju ruže i teku med i mleko i sve je šareno i veselo, iako nisi na bilo kakvim psihoaktivnim supstancama, i prosto ne veruješ kako je život lep. Onda lepo imaš vremena da zalečiš bulju od silnog karanja, možda, uz malo truda, i sam nešto opališ pa te boli kara od silnog sexa, što i nije tako loše i možeš da izdržiš profesora koji te je 7 puta obarao sa sve saznanjem da će te sigurno još koji put odvaliti, bole te baš za onu malu, onu malo veću i onu kanibalku. Briga te za glad u svetu, ekonomsku i klimatsku krizu i sve krize koje su izmislili ili će izmisliti, jer ti je lep dan. Miriše na ruže, vazduh je lepljiv i sladunjav i sve je potaman. Krušne mi mrve, mora da ima i takvih dana, gomila ljudi mi je pričala da žive takve dane.

O Mitru, knjigama i još par sitnica

- Jebeš ga, Mitre, ne znam šta da ti kažem...život je kurva, eto.

Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Umesto toga Mitar je, kao i svaki drugi knjiški moljac, radije koristio tudje reči koje je pročitao u nekim knjigama. Da, takav je bio Mitar, mala pokretna enciklopedija svetske književnosti. Ne svojom voljom naravno, život ga je naterao na to ili, preciznije, on je takvu sliku isprojektovao u lavirintu svojih sinapsi. Elem, naš dragi Mitar je u mladosti, dakle koju deceniju unazad, bio stidljiv i povučen dečkić ili kako su ga često zvali šonjo. Naravno da je briljirao u školi, bio je pametan, ali u društvu se nije snalazio. Da, dragi publikume, tvoje slutnje su tačne, a moje pripovedanje predvidivo – njegova nesnalažljivost se posebno ogledala u društveno – socijalnim ritualima sa suprotnim polom. Ili nije znao šta da kaže ili je to što bi govorio bilo potpuno pogrešno. I posle hiljadu i jednog blama, Mitar je odlučio da se posluži lukavstvom: zameniće svoje misli tudjim. U to vreme je pročitao onu knjigu o klincu koji je završio u pustinji totalno pogubljen, ali sa večitim smeškom na licu, hiljadu pitanja i ni jednim odgovorom i pomislio je da taj mali sa druge planete zna baš sve o životu. Odlučio je da sledeći put kad bude u neprijatnoj situaciji nabaci smešak, izbegne odgovor i iskoristi neki citat iz knjige.

Za divno čudo, to mu je i uspevalo. Tako si ćutljiv, tako si pametan, tako si sladak, tako ovo, tako ono. Dobro, bilo je i rekacija tipa „'vataš ribe na malog princa, a?“, ali Mitar se nije mnogo uzbudjivao – rezultat je bio na njegovoj strani ili je bar verovao u to. Problem je medjutim bio u tome da je njegov izbor fraza koje koristio bio suviše mali, „Mali princ“ se po obimu, i mnogim drugim stvarima, ipak ne može porediti sa, recimo Anom Karenjinom, Romeom&Julijom, Procesom i slično. To je uvideo i Mitar jer, kao što rekoh, jeste bio pametan. Pare u džep, gradski, bioblioteka.

- Dobar dan, ja bih da se učlanim.

- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, odgovorila je, ne podigavši oči, tetka sa 'ladnom trajnom kojoj je frizerka, verovatno iz pakosti prosula kofu ljubičaste boje na kosu i ubedila dotičnu gospodju da joj to savršeno stoji i da tako dobro oslikava njen ego. Nije nego. U svakom slučaju, Mitar se ugrizao za jezik kada je poželeo da prokomentariše gospodjinu boju kose, koja jeste ostavila jak utisak na njega, i umesto toga je izvadio hiljadarku.

- Vidi, nemam kusur da ti vratim, slabo ljudi čitaju, ajde molim te razmeni to pa dodji posle, reče purple-haze-woman i nastavi da čita knjigu o cmizdrenju nad prolaznošću života. Naravno da je hteo da kaže da nije ni čudo što se ljudi slabo učlanjuju u biblioteku kad ih na vratima dočekuje ladno trajno ljubičasti lilihip sa ciljem da ih otera. I naravno da to nije rekao jer je ta rečenica bila proizvod njegovih sivih ćelija, već je napravio nalevo-krug, trknuo do trafike, kupio neke kompjuteraške novine i vratio se k' Ljubinki, kako je krstio svoju prepreku na putu ka neizmernim dozama endorfina.

- Dobar dan, ja bih da se učlanim, ponovio je Mitar malopredjašnju rečenicu.

- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, ponovi ljubičasti bauk.

E, sad. Mitar jeste bio pogub, ali je bio, rekoh vam to ranije, pametan i prilično dobro je znao kad ga neko zajebava. Kao sada. Poželeo je da očita bukvicu o dobrom ukusu, o tome da u civilizovanom svetu odredjene ljude trpaju u odredjene institucije, hteo je da kaže gospoDŽi da je ružna i glupa i da se pita kako može samu sebe da podnese, ali se odlučio za dostojanstveniji nastup: izvadio je 400 dinara, stavio ih na sto i s ljubaznim osmehom, koji je izmamio kada se setio kako je krstio Ljubinku, rekao:

- Molim vas, zaradite svoju platu.

Ljubičasta džomba koja je cmizdrila nad knjigom o cmizdrenju nad prolaznošću života se pomerila i prvi put pokazala oči. Pune suza od cmizdrenja i sve to. O, Bože, pomisli Mitar, sad sam najeb'o. Video je kako iz krvavocrvenom bojom oivičenih usta izvire bujica reči o teškom životu, o tome da ona krvavo zaradjuje svoj novac, da pošteno radi. Video je kako ta bujica juri ka njemu, steže ga oko vrata i vuče ga sve niže, stiska ga, sažima i pravi od njega malo zrno peska koje bujica nosi u nedogled. Brzom brzinom je naoštrio mozak, i počeo da se zabavlja idejama Alistera Kroulija za koje je bio ubedjen da ga jedine mogu odbraniti od rospije sa druge strane pulta. Jer vidite, Mitar jeste čitao i pre biblioteke, ali onako, školski, koliko treba da se shvati suština, eventualno dobije dobra ocena i to je to. Nikad nije čitao sa namerom da to znanje primeni, već je samo želeo da razume. I jeste donekle, ali ne dovoljno da se snadje u realnom životu. Ali ajde sad, kasnije ćemo o tome, da se vratimo u biblioteku gde se Mitar grčevito drži za pult, reciklira svih pet delova Knjige zakona i sprema se za odbranu od bujice.

- Ličnu kartu, index ili pasoš molim, kaže ljubičasta gungula.

Trenutak zbunjenosti, izvolite i birokratska mašinerija se pokrenula. Nekoliko minuta kasnije, Mitar je postao član i počeo je uredno da koristi svoja prava proistekla iz tog članstva. Svakog dana je uzimao nove knjige, čitao, pamtio dobre fraze i fazone i spremao paklenu osvetu. „Videće oni i one, samo kad ja pročitam sve ovo“, tako se sladio Mitar koji, fakat, beše pametan, ali avaj, i emotivno nezreo. No, kako kaže knjiga, što je gore biće dole i obrnuto i sve to, Mitar nam se izbiflao. Jednostavno je osetio da je spreman i rešio je da primeni svoje znanje.

Iako je bio jedna nesigurna kesa od čoveka, Mitar je znao da mora da cilja visoko ako želi da dobije potvrdu svega što je zacrtao, za šta se trudio. Jendostavno je otišao u grad, našao se sa nekim drugarima i vrebao priliku da istrese sve to što je nabiflao. Kako je noć odmicala, a psihoaktivne supstance preuzimale svest tako su Mitrove šanse, koji je pogadjate cirkao djus, rasle. I naravno, pošto je lestvica bila postavljena visoko, zapucao se na najbolju cicu u lokalu i krenuo da žvaće svoju priču. Dobro, ona je o svakoj misli, svakom citatu, svakoj ideji, želela da raspravlja, ali Mitar se nije dao, vezao je Hamleta sa Jadnicima, njih sa majstorom, a bogami i Margaritom, pa je malo začinjavao zločinom, dodavao kaznu i tako dok nije stigao do Dekamerona. Da, da, sljuštio je Mitar sve klasike i uspeo je da odvuče najbolju cicu iz lokala u krevet. Bio je zdravo srećan i ponosan i neko vreme, čak par nedelja da budem precizan, nasladjivao се svojim uspehom, a onda je taj osećaj blaženstva počeo da čili i opet je osetio da mora nešto da jebe: trebala mu je potvrda vlastite vrednosti. Tuširanje, oblačenje, lokal (ovaj put je rešio da ode solo), cica, prosipanje magle, sex, endorfin. Ah, kako je Mitar bio happy: svaka kontrakcija malog stomaka bila je osveta za ćuške, sklanjanje u stranu, svaki trenutak kad nije bio dovoljno pametan, lep, visok, nizak, plav, crn, brz, kad je bio prebrz, sve padove u njegovom životu. Ali avaj, što je niz bio duži interval sreće izmedju dva karanja je bio sve kraći i baš nekako u to doba, bez ikakvog konkretnog razloga i povoda, Mitra je zaskočila Marina. WTF?! Šta je sad ovo, kako to tako, ne može ovako, ja vodim igru, ja sam šef parade, ja ovo, ja ono... Mitar nam se našao u nebranom groždu, sam na livadi dok ga panika napada sa svih strana. Čopor panika. Glavom bez obzira Mitre, begaj ako ti je život mio, zvonilo je u kortexu.

- Bežiš tetki da odneseš lek, a?

O Mitru: Mitar jeste bio pametan, emotivno nezreo i jeste čitao knjige, ali filmove nije gledao.

Krrrrrrr, bzzzzzzzz, cngl, zvek, zvrrrrrr: polup u glavi. Stao je, okrenuo se i ona je bila tu, nekoliko centi bliže nego što društveno-socijalne norme nalažu prilikom razgovora dvoje nepoznatih. I onda je Marina krenula da ispucava citate iz filmova: malo varljivog leta, malo andjela, pa koja lajna iz Do kraja sveta i tako, mic po mic, eto njih dvoje znojavi leže u krevetu. Marina pali cigaru, Mitar ne veruje šta ga je snašlo. Gleda tupo u plafon sa osmehom koji je tupiji i od njegovog pogleda i od plafona i misli se: jebote, … jebotejebote... Kažem vam, tupo do beskraja, ali Mitru ta tupost nije smetala da pusti mašti na volju i prvi put posle dužeg vremena pusti emocije, osim osećaja dominacije, zadovoljstva zbog slatke osvete i slično, da ga preplave. Ah, njegova sreća je bila nemerljiva, nešto poput radosti deteta koje je dobilo slatkiš za kojim čezne ceo dan ili onaj osećaj koji brodolomac ima nakon par dana medju perajima ajkula kada vidi ostrvo ili ono kad znate da ste nekome važni. To je bilo to što ga je dokrajčilo, osetio se važnim! Ona je prišla njemu, jebote, bio je neko! Okrenuo se prema Marini, spreman da otvori svoju dušu, da joj ispriča sve o sebi, da joj se poveri, da joj kaže koliko je draga i sve tako nešto, jer kao što rekoh, emotivna zrelost našeg Mitra je bila upitna. Kad ono – cvrc. Marina se već uveliko oblačila, skupljala svoje stvari po sobi, pakovala ih u torbu.

- Ali... zašto ideš, pitao je naš junak.

- Pa šta da radim, nismo venčani, idem.

- Gde?

- Šta gde, koji kurac? Idem kući, odkud znam gde!

- Ali ja sam mislio....

Marina ga je pogledala, zaustila nešto da kaže, ali se predomislila.

- Jebeš ga, Mitre, ne znam šta da ti kažem...život je kurva, eto.

Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Ali ga je žderalo, nije mogao tek tako da oćuti, predje preko toga, pa on je bio neko, nakratko doduše, ali je bio, mora nešto da kaže, nije on samo recka, nešto što tako uzmeš, iskoristiš i baciš, bre!

- Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu, iscurelo je iz njegovih usta. Prosto je izašlo iz njega, nije mogao da veruje. Bio je dvostruko šokiran, lvl1: izgovorio je sovju misao, lvl2: nije osećao strah, nesigurnost, ništa od svega toga. Marina se nije brecnula na to što je rekao, prokomentarisala je nešto u stilu 'kako god', ali je Mitar ipak bio prezadovoljan. Može se reći i sretan. Ne zbog toga ŠTA je rekao, nego zato što je REKAO, izgovorio je svoju misao, bio je iskren možda prvi put u poslednjih desetak godina. Nije registrovao Marinu kada je izlazila, bio je okupiran svojom katarzom. Sa blaženim izrazom lica neko vreme je gledao zid preko puta, a posle toga se zadovoljno osmehnuo, namignuo pauku u ćošku ispod prozora, i zaspao. Srećan.

Zašto navijam za Felipea Masu?

Formulu 1 pratim od kada znam za sebe. Počeo sam kao klinac i ne sećam se baš najbolje kada se tačno rodilo u meni zanimanje za to „dosadno i besciljno jurcanje“, kako to neki neprosvetljeni znaju da kažu, ali znam da samo ozbiljno počeo da gledam trke, navijam i sve to kada se pojavio Aerton Sena, za mene i dalje najbolji i najveći vozač formule. Tamo negde od polovine 80-tih sam, dakle, svaku trku netremice pratio, isključen iz dešavanja oko mene, odvojen od realnog sveta, profanih dešavanja kao što je dremka posle nedeljnog ručka ili jurcanje za loptom ili igranje partizana i nemaca sa drugarima. Sve je to postajalo važno koliko je nekom Eskimu važno kako će roditi banane u Africi, postojali smo samo Sena, ja i gomila vozača koje je trebalo obići.

Onda je došla '94. godina, trka za Veliku nagradu San Marina u kojoj je Sena poginuo i tu je došlo do raspada sistema. To me je toliko pogodilo da sam na par godina prestao da gledam formulu. Povremeno sam dokačio koju trku ili njen deo, primetio par pojedinaca kao Hil, Hakinen, Vilnejev (ne, Šumahera nikad nisam voleo, šta više, ali o tome nekom drugom prilikom), ali Sena je ipak bio jedan i jedini i trke jednostavno više nisu bile kao pre. Osećao sam se kao pasionirani navijač fudbalske reprezentacije Srbije koji je prisliljen da gleda kako se reprezentacije Džibutija i Pakistana bore za titulu svetskog šampiona u hokeju na travi.

I onda se pre osam godina pojavio lik kog sam prvo registrovao zbog zemlje porekla jer je, kao i najveći vozač formule 1, poreklom iz Brazila. Jesam ga tada primetio, ali iskreno, nisam baš nešto bio oduševljen njegovim vožnjama. Verovatno je glavni razlog moje neverice i odbojnosti koju sam osećao prema Felipeu Masi bio u tome da je iz države koja bila i Senina domovina, pa sam mislio da se pojavio neki tamo lik koji na ime slave Fitipaldija, Pikea i Sene hoće da se vozika po svetu. Na moju sreću u Ferariju su mislili drugačije, pa je ubrzo završio kod njih. Od devet sezona u F1 pet je vozi za Italijane, pre toga tri u Zauberu i jednu kao test vozač za Ferari, gde je i sada i gde ostaje i naredne godine.

Kako je vreme odmicalo, sve više sam obraćao pažnju na formulu, pratio tu i tamo ponekog vozača i pre neke tri godine počeo sve više da se zanimam za Masinu vožnju. Da se ne lažemo, Masa nije mag formule kakav je bio Sena, jer se takav više ne radja, ali da zna da vozi - zna. Jeste, imao je probleme da nauči da vozi formulu nakon nižih takmičenja, ali ju je savladao. I jeste ne zna da vozi po kiši, ali i tu se popravlja. Iako nije šampion, i veliko je pitanje da li će ikada i biti, fakat – čovek zna da vozi i tu dolazimo do poente ovog pisanja: zašto ja navijam za Masu, pogotovo ako sam i sam svestan da verovatno nikada neće uzeti titulu?

Pa odgovor je jednostavan: zato što ne odustaje. Taj čovek je imao toliko pehova koji su mu umanjivali šanse da uzme titulu ili ga u kuljučnim momentima onemogućavali da se bori za istu da je to za neverovati. Kvarovi na motoru, kvačilu i ostale „sitnice“ da i ne računam, bilo ih je toliko da bi se i skeptik zapitao da nije neka baba vanga umešala prste u sve to, ali naredbe iz boxa i delovi amortizera koji su završavali na njegovoj kacigi su već nešto drugo. Komanda i feder, dva dogadjaja koja su me vratila formuli i dale mi novog favorita. Ali da pojasnim te dve stvari.

Kada je 2009. deo amortizera sa formule koju je vozio Barikelo (inače Masin drugar) pogodio u glavu nesrećnog Brazilca ja sam postao ubedjen da je neko posipao prah od samlevenih krila slepog miša, zvečarkinu kožu koja je tri godine bila zakopana ispod mrtvog drveta ili neka slična „pomagala“ po lutki odranije izbodenoj čiodama koja predstavlja Felipea Masu kako bi on bio onemogućen da vozi. Šalu na stranu, stvar je bila ozbiljna, čovek je popio federčinu u glavu i nije se odmah znalo u kakvom je stanju, ni da li će i kada opet voziti. Medjutim, lik se oporavio brže nego što su lekari prognozirali, stresao prašinu s ruku i seo mesec, dva kasnije u formulu da bi krenuo da se sprema za narednu sezonu. Na trku za titulu 2009. je morao da zaboravi, ali bar je mogao da se priprema za ovu godinu i pošto sam ga tad već gotivio zbog svega što mu se dešavalo bio sam medju srećnijima kada se u prvoj trci ovogodišnje sezone popeo na podijum. Realno, nisam verovao da će ikada ponovo voziti normalno nakon one traume, ali eto, vratio se i uzeo podijum.

I sve je išlo kako tako do 25. jula 2010. (tačno na taj dan, ali godinu dana ranije desio se incident sa amortizerom) kada je usledio novi hladan tuš. Iako je sve vreme bio ispred Alonsa (o kom bi kao i o Šumaheru i Hamiltonu imao šta da kažem) i uprkos činjenici da ovaj nije mogao da ga obidje ma koliko se trudio iz box su Brazilcu objasnili da je Alonso brži i još ga pitali da li je razumeo poruku!!! Pošto nije glup, naravno da je razumeo, čovek se pomerio da bi primadona mogla da ga obidje i nastavi svoj pohod ka tituli, koju nadam se neće uzeti. Jeste, Masa od tada nešto slabije vozi, ali je i dalje tu. Bori se, čupa, trudi se koliko može i ne odustaje. I to je razlog zbog kog ga gotivim i zbog kog one seka perse kojima svaka dlaka smeta kada gube, umesto da to podnesu kao ljudi mogu da mu pljunu pod prozor: šta god da ga snadje, u kakvom god stanju da je formula koju vozi, šta god da se pokvari ili otkaže, bez obzira na nesreće koje mu se dešavaju i ponižavajuće poruke iz boxa, taj čovek ide dalje i gura svoju priču. Ma koliko ga život šibao i kolege i prijatelji gazili, on digne glavu i nastavlja dalje. E, zbog toga navijam za Masu: makar on u skladu sa svojim usudom nikad ne osvojio titulu, uvek će biti moj favorit jer znam da je u svakoj trci, uprkos preprekama i podmetačinama, uradio sve što je mogao, ostao čist pred sobom i nastavio dalje.

Kako me je Keri Bredšo dovela do prosvetljenja

Primećujem u poslednje vreme da sve više drugara, poznanika i prijatelja pokreće, reaktivira ili reklamira svoj blog, pa sam, kako ne bih bio najgori u razredu, i ja rešio da ponovo počnem da brljam po svom blogu. Medjutim, kako to nije tek tako neka rabota, već ozbiljno pisanje koje mogu videti i oni koji me znaju i oni koji me ne znaju i koje će, u zavisnosti od roka trajanja serverskih diskova i još nekih faktora, trajati decenijama nakon što nas pojedu crvi, rešio sam da se prvo informišem o tome šta je dobar blog.

Kao i svaki samouki Balkanac iz mesta sam u Google ukucao upit, našao gomilu dobrih i još više loših tripova na istu temu, isključio komp, zapalio cigaru i u polumraku se zagledao kroz ooooooogroman prozor k' drugoj strani ulice zamišljajući da gledam ogromnu plazmu. Sticajem okolnosti, prvo su se u kadru pojavile dve šizike. To su one šizike koje torbice, koje su naše mame nosile za ručke dok su iste veselo lepršale pored njih i koje su tako slatko koristile za lupanje pijanih muževa, napasnika, džeparoša i ostale gamadi po glavi, okače nakraj nadlaktice, da ne kažem s unutrašnje strane lakta. Uz sve to idu i tamne naočare u stilu japanske bube, štikla, dresing kod za neku svečanu priliku (iako je nema ni u najavi), diskretna šminkica i ostala kostimografija prikladna za ženu koja sebe smatra uspešnom, ostvarenom i sve to. Pre nego što me iko optuži za šovinizam ili bilo šta slično, da budemo jasni: nemam ništa protiv mladih, uspešnih i ostvarenih žena, ali sam ja konzervativni jarac koji smatra da odelo ne čini čoveka i da možeš i krpu da obučeš pa da sijaš ako imaš, što se kaže, unutrašnju lepotu, dok nekima ni dolče-i-gabana-i-ostala-ekipa ne bi pomogli da lepo izgledaju. Pa krenem u analizu tih šizika i dodjem do zaključka: Keri Bredšo je kriva za sve! ona je tim šizikama, koje su pre famozne Keri u životu pročitale sabrana dela Koelja, uputstvo za korišćenje fena i jedno 10k etiketa, dala legitimitet. E sad, pošto su me roditelji naučili da ne mrzim, a ljudi mi kažu da na sve treba da gledam pozitivno, došao sam do zaključka da je Keri boginja bloga!. Jeste, postoje blogerski gurui u svakoj oblasti života, u svakoj državi ili selu, ali Keri je svojim kolumnama, koje je izdigla na nivo modernog ženskog manifesta i istresanjem svoje intime i intime svoje tri prijateljice pred oči javnosti postala interplanetarni hit, samo to žitelji drugih planeta, na vlastitu žalost, još ne znaju.

Da ne bih ostao samo tamo neki emotivno neinteligentan Balkanac koji ne razume i sve to, pristupio sam dubljoj analizi književnog ostvarenja pomenute boginje bloga i došao do zaključka: ako hoćeš da pišeš normalan blog koji će neko i pratiti, moraš to raditi, za početak, kranje iskreno. Možeš pisati o muško-ženskim odnosima, žensko-muškim odnosima, prostoj deobi ili simbiozi, cvetanju lala, suštini života, sasvim je nebitno. Nebitno je i da li si pismen ili ne, da li to što kažeš ima neku suštinu ili ne, sve to apsolutno nema veze. Ono što je bitno jeste da se istreseš pred ljudima sa svom svojom privatnošću i bez mnogo foliranja. Stoga i ja ponovo krećem u avanturu zvanu ogoli se pred javnošću, jebi majku svima, promoviši ideje koje god poželiš bile one dobre ili ne, jer ako je to Keri uradila i niko joj nije zamerio što bih ja imao problem sa pisanjem za mase. Štaviše.

Zona sumraka

Znači, radikali u majicama sa likom Šešelja (na pitanje 'a pristojno oblačenje propisano protokolom?', odgovaraju 'to važi za vas, a ne za nas'), Borka sedi na mestu predsedavajućeg i grčevito se trudi da vodi sednicu, svi živi, osim LDP-a i ekipe, mantraju o tome da je Kosovo deo Srbije i da nema odvajanja ni jednog njenog dela, a posebno ne 15 procenata jugozapadnog, Albancima naseljenog, krša. To je već postalo toliko tragično da nije ni tragikomično. Jednostavno je strašno na šta idu naše pare. E da, i onda krenu da glasaju, a neke tete počnu da se šetaju i broje glasove. I onda ukapiraš da je sve ovo dno dna i da ta ekipa koja je ušetala u Skupštinu kraljevine Jugoslavije, jednostavno ne zaslužuje da sedi u tom zdanju. Kad bolje razmislim, i onaj ćumez koji nazivaju Narodna Skupština im je predobar.

Srpska posla

Znači, živim u ovoj državi duže od 30 godina i neke stvari i dalje ne mogu da shvatim. Jedna od njih je šta znači termin tehnička Vlada? Zbunjen sam jer mi prvo kažu da Vlada radi samo "tekuće poslove održavanja", a onda nadjem vest da je ista ta tehnička Vlada usvojila uredbu koja njenim članovima omogućava otkup stanova u državnoj svojini, što ne da nije tekući posao, nego nema veze sa tim. I onda da sve bude još gore, niko iz te Vlade neće da primi Ahtisarija u vezi sa Kosovom koje nisu vadili iz usta za vreme kampanje, jer kao nije u njihovoj nadležnosti, moraće Ahtisari da čeka. Nije nego, baš će da ih čeka. A posle će da pričaju kako nas svet mrzi i jedino smo mi u pravu i tako dalje, baš kao što je i Milošević pričao. Narod, medjutim, ovde ima kratko pamćenje, pa će, nažalost, i to da prodje. Verujte mi neće proći ni tri dana od Ahtisarijeve posete, a ljudi će zaboraviti ko je najveća kukavica i licemer u državi.

Nisam znao kako da nazovem ovaj unos jer još nisam imao temu kao ovu, pa će ova priča ostati bez naziva. U neku ruku ne znam ni šta bi se moglo reći o svirepom ubistvu jednog sedamnaestogodišnjaka od strane četiri spodobe koje ne zaslužuju da budu nazvane majmunima, a komo li ljudima. Da pojasnim onima koji ne prate vesti jer im je tako lakše; krajem protekle sedmice četiri spodobe su na lokalnom fudbalnom terenu u Boljevcima na smrt pretukle mladića zbog, po nekima, mobilnog telefona, po drugima zbog 300 evra, a po trećima jer je bio Rom. Nije da motiv nije važan, ali ništa ne može opravdati udaranje bilo koga zbog bilo čega drvenim i metalnim motkama u tolikoj meri da mu na četiri mesta raspukne glava, da mu se se izbiju oči i polome obe ruke i obe noge. I da, nakon toga su beživotno telo gurnuli u jarak, prethodno ispraznivši džepove.
Kad se raspravljalo o ukidanju smrtne kazne ja sam bio za ukidanje, jer; svako ljudsko biće ima pravo na život, a kako je to rečeno u jednoj mudroj knjizi, ako ne možemo dati život, nemamo pravo ni da ga oduzimamo. Pravo na život je, medjutim, jedno od LJUDSKIH prava, te se ono odnosi na LJUDE. Da bi neko bio nazvan ljudskim bićem, po meni nije dovoljno samo da fizičko obličje homo sapiensa, već je neophodno da poseduje i odredjen nivo inteligencije, a vi sad sami procenite koliko inteligencije ima osoba koja je u stanju nekoga udarati dok mu na četiri mesta ne raspukne glava, dok mu oči od udaranja ne ispadnu iz lobanje i dok mu se obe ruke i noge ne polome na nekoliko mesta. Iz ove perspektive sam ubedjen da za neka dela, ma koliko to delovalo necivilizovano, treba vratiti smrtnu kaznu.

Još malo o lekarima

Osoba koja lekarima dodeli status službenih lica imaće moj večni prezir, a evo i zašto. Danas sam vodio sina na vadjenje krvi u dečiju bolnicu, pošto treba da mu urade alergološki test. Dodjem na šalter, tamo nema nikoga. Posle jedno pet minuta, nakon što je počeo da zvoni telefon, izlazi ljubazna gospodja i objašnjava mi gde da idem sa detetom. Odem, a tamo ni traga od imunologije. Pokušam da pitam jednu doktoricu gde je alergološko-imunološka laboratorija, ona me najstrašnije iskulira. Isto uradi medicinska sestra koju sam pokušao da pitam isto to, i na kraju bukvalno zaustavim doktora i pitam gde je laboratorija, ali ni on mi nije objasnio, da bi mi na kraju neki lik u civlu rekao gde da idem. To nije kraj drame: nadjem nekako laboratoriju, oni me upute na bolničko odeljenje (jer sestra koja vadi krv nije prisutna). Dodjem na sprat i opet ista priča: gde je odeljenje, doktorka samo prodje pored mene. Zakucam na neka vrata, čujem ključ, vrata se otvaraju i prvo me zapljusne oblak dima, ali zaista kao u crtanim filmovima (seći ga možeš).

Ja: Gde je imonološko odeljenje,
Levo, - odgovara osoblje i istog trena vrata zatvara i zaključava, kko bi nastavilo odmor uz pušenjecigarete.

I onda se posle svega toga čude zašto ih pacijenti napadaju. Pa(!), lekarima i medicinskim sestrama, uz časne izuzetke koji i dalje shvataju Hipokriotovu zakletvu kao osnovni princip svog posla, treba svakog dana pre nego što krenu u vizitu, čitati tu zakletvu da bi se smirili i podsetili yAšto rade svoj posao, a kad završe smenu još jednom da imaju o čemu da razmišljaju kad dodju kući.
Ili, što bi bilo mnogo lakše, da se poveća broj lekara u zdravstvenim ustanovama, a da se smanje poslaničke i ministarske plate.
A postoje i neke radikalnije metode. Sve u svemu, i dalje mislim da je eventualna dodela statusa službenih lica lekarima greška koja leči posledicu a ne uzrok problema. Toliko.

Konačno izbori

Protekla dva meseca su bila prilično frustrirajuća, a proporcionalno približavanju 21. januara rasla je i frustracija. U početku je bilo ovako: uključiš TV i iskoče ti autobusi sa političkim vojnicima koji se sa svojim liderima sele iz grada u grad i sole pamet narodu. Kako se kampanja zahuktavala bilo je sve manje autobusa, a sve više glava koje obećavaju ovo i ono i ići ćemo tamo i vamo i sve će biti super i za pet. Dizastr!!! Više mi je stvarno dosta cele ove priče i, iako sam kad su izbori raspisani bio ubedjen i da ću glasati (od samog početka znam za koga), sad bi već najradije pobegao na planinu i čekao kraj cele ove maskarade. E da, za kraj jedna anegdota: sedimo moja draga i ja i šaltamo kanale, kad moja draga postavi pitanje: "Pa dobro, ko upravlja ovom zemljom kad se svi slikaju?" A ja nisam znao šta da kažem.