U 17:00 mu se završilo rando vreme,
kao i svakog radnog dana u proteklih par decenija. Ništa novo,
drugačije, bolje ili gore u odnosu na bilo koji dan pre ovoga ili
onog koji će doći. Ta rutina ga je već neko vreme ubijala. Prvo ta
budjenja sa teskobom, mučninom, osećajem bezosećaja. Jendom rečju
svakodnevna rutinska jutra, ništa bolja ili gora od bilo kog ili
bilo čijeg jutra. Jutarnja procedura podrazumevala je pravljenje
kafe, čekiranje fejsa i slično uz betoniranje pluća brdom cigara,
WC - rutinu, oblačenje. Ništa zanimljivo, novo ili drugačije.
Posle toga nova rutina: odlazak na posao, davanje maximuma s ciljem
napredovanja kako bi se obezbedila veća plata, bolji status,
položaj, štagod. Listanje novina u pauzi, razmišljanje o tome da
narodne mase zanima kako da sklope kraj sa krajem, a ne šta je koji
smrad, koji prodaje maglu o tome da će nas spasiti, rekao. Martinu
je bio pun kurac svega toga, ali kud svi tud i ludi Mujo. Držao se
rutine kao robot i giljao svakog dana jedno te isto. "Sega -
Mega" © Rambo Amadeus.
I onda je Martin, bez ikakvog
vidljivog razloga, možda zbog poremećenog balansa hormona ili
herbicida sa neoprane breskeve koji su mu napravili karambol u mozgu,
nikad nećemo saznati, odlučio da promeni rutinu. Posle posla otišao
je u banku i podigao uštedjevinu. Nije bila neka para, ali ko pošten
ima gomilu para, pa još u banci. Izašao je napolje, skoro pa za
malo jedva da je osetio nešto što bi se moglo nazvati tračkom
sreće u najavi i stoički zaključio: eto, to ostane od čovek nakon
x godina rmbanja. Pametnica jedna beše Martin.
- Jebeš život, pomisli Martin dok je
stajao ispred banke. Odlučio je da se javi ženi, kao ima nekog
neodložnog posla, ali pošto nije bila kod kuće, ili nije htela da
se javi mislio se on, ostavio je poruku na sekretarici. Sa svojm
životom u džepu otišao je u kazino, sve stavio na crno i dobio.
Ponovo je sve stavio na crno i opet dobio. Crno, opet dobitak.
Malkice ga je to nerviralo: em je sve sranje, em on dobija na crno,
boju koju u suštini voli ali opet, em dobija generalno. Prelomio je
da opasno rizikuje i stavi sve na boju ljubavi i strasti, ali avaj:
opet je dobio.
- Kakva ironija, pomisli Martin.
OK, zeleno, mislio se i stavio gomilu
žetona na 0, verujući da će konačno izgubiti. Ali avaj, ne može
kako hoćeš, nego kako je sudjeno: opet je dobio. Gledao je tako naš
Martin tu gomilu žetona ispred sebe i ništa mu nije bilo jasno: ni
šta sad, ni zašto baš sad, niti bilo šta; krenulo ga je, ali ga
nije radilo i nije imao pojma kuda i šta dalje.
Onda, poljubac s neba, njegove sinapse
su iz nekog špajza transportovale sećanje na par prijatelja koji su
mu pričali o nekoj ekipi koja u dokolici igra ruski rulet. Ti
prijatelji, a bilo ih je sve manje, su ga povremno pozivali na žurku
i pošto je znao gde treba da ode unovčio je žetone, seo u kola i
pošao. Zarad političke korektonosti, poštovanja prava maloletnika
i gubitnika u ovoj igri preskočićemo detalje, ali je poenta cele
situacije da je naš Martin posle tri kruga imao desetine hiljada
evra ispred sebe.
- U ovoj zemlji je skupo sve osim
života, mislio je. U suštini, bio je veoma zbunjen razvojem
situacije i pomislio je da će uskoro ispred njega iskočiti
neki pajser koji se kerebeči sav srećan i ozaren i koji će mu reći,
“smile you're on candid camera”. Naravno da se to nije desilo,
nije bilo nikakve kamere osim sigurnosnih na ulazu u podrum, ali se
Martin osmehnuo na pomisao da bi tomoglo da se dogodi. Maknuo se od
stola i u jednom katarzično – prosvetljujućem trenutku doživeo
onaj osećaj koji ga je za malo dohvatio ispred banke, ali sada
onako lagano natenane, kroz celo biće – bio je srećan.
Jebotejebote, pomisli Martin dok su mu endorfinčići zujali jestvom,
ko bi rekao.
Sav ushićen i blago euforičan rešio je da ode kod jednog prijatelja. Dobro nije to bio bilo koji prijatelj,
već jedan od onih sa kojima se družite od detinjstva i na koje uvek
možete da se oslonite. Protutnjao je dva puta kroz crveno bez
ogrebotine, čak nije napravio ni neku pometnju na raskrsnicama i
stigao je u jednom komadu, što je bilo čudo samo po sebi s obzirom na
to da je vozio neku šklopociju staru dvadeset godina. Elem,
nonšalantno je zalupio vrata parkirajući se par kuća dalje, jer
nije bilo mesta za parkiranje pred kućom njegovog frenda, pozvonio
je na vrata i otvorila mu je njegova žena u bade mantilu. Ubio ju je
istim onim pištoljem sa ruleta koji je poneo kao uspomenu. Okrenuo
se i pošao prema kolima razmišljajući o neverovatnoj sreći koja
ga prati ceo dan. Dok je otključavao kola udario je pijani vozač u
kombiju. Leteo je nekoliko metara u vazduhu, pao na glavu i umro.
Sasvim rutinski.
