Zašto navijam za Felipea Masu?

Formulu 1 pratim od kada znam za sebe. Počeo sam kao klinac i ne sećam se baš najbolje kada se tačno rodilo u meni zanimanje za to „dosadno i besciljno jurcanje“, kako to neki neprosvetljeni znaju da kažu, ali znam da samo ozbiljno počeo da gledam trke, navijam i sve to kada se pojavio Aerton Sena, za mene i dalje najbolji i najveći vozač formule. Tamo negde od polovine 80-tih sam, dakle, svaku trku netremice pratio, isključen iz dešavanja oko mene, odvojen od realnog sveta, profanih dešavanja kao što je dremka posle nedeljnog ručka ili jurcanje za loptom ili igranje partizana i nemaca sa drugarima. Sve je to postajalo važno koliko je nekom Eskimu važno kako će roditi banane u Africi, postojali smo samo Sena, ja i gomila vozača koje je trebalo obići.

Onda je došla '94. godina, trka za Veliku nagradu San Marina u kojoj je Sena poginuo i tu je došlo do raspada sistema. To me je toliko pogodilo da sam na par godina prestao da gledam formulu. Povremeno sam dokačio koju trku ili njen deo, primetio par pojedinaca kao Hil, Hakinen, Vilnejev (ne, Šumahera nikad nisam voleo, šta više, ali o tome nekom drugom prilikom), ali Sena je ipak bio jedan i jedini i trke jednostavno više nisu bile kao pre. Osećao sam se kao pasionirani navijač fudbalske reprezentacije Srbije koji je prisliljen da gleda kako se reprezentacije Džibutija i Pakistana bore za titulu svetskog šampiona u hokeju na travi.

I onda se pre osam godina pojavio lik kog sam prvo registrovao zbog zemlje porekla jer je, kao i najveći vozač formule 1, poreklom iz Brazila. Jesam ga tada primetio, ali iskreno, nisam baš nešto bio oduševljen njegovim vožnjama. Verovatno je glavni razlog moje neverice i odbojnosti koju sam osećao prema Felipeu Masi bio u tome da je iz države koja bila i Senina domovina, pa sam mislio da se pojavio neki tamo lik koji na ime slave Fitipaldija, Pikea i Sene hoće da se vozika po svetu. Na moju sreću u Ferariju su mislili drugačije, pa je ubrzo završio kod njih. Od devet sezona u F1 pet je vozi za Italijane, pre toga tri u Zauberu i jednu kao test vozač za Ferari, gde je i sada i gde ostaje i naredne godine.

Kako je vreme odmicalo, sve više sam obraćao pažnju na formulu, pratio tu i tamo ponekog vozača i pre neke tri godine počeo sve više da se zanimam za Masinu vožnju. Da se ne lažemo, Masa nije mag formule kakav je bio Sena, jer se takav više ne radja, ali da zna da vozi - zna. Jeste, imao je probleme da nauči da vozi formulu nakon nižih takmičenja, ali ju je savladao. I jeste ne zna da vozi po kiši, ali i tu se popravlja. Iako nije šampion, i veliko je pitanje da li će ikada i biti, fakat – čovek zna da vozi i tu dolazimo do poente ovog pisanja: zašto ja navijam za Masu, pogotovo ako sam i sam svestan da verovatno nikada neće uzeti titulu?

Pa odgovor je jednostavan: zato što ne odustaje. Taj čovek je imao toliko pehova koji su mu umanjivali šanse da uzme titulu ili ga u kuljučnim momentima onemogućavali da se bori za istu da je to za neverovati. Kvarovi na motoru, kvačilu i ostale „sitnice“ da i ne računam, bilo ih je toliko da bi se i skeptik zapitao da nije neka baba vanga umešala prste u sve to, ali naredbe iz boxa i delovi amortizera koji su završavali na njegovoj kacigi su već nešto drugo. Komanda i feder, dva dogadjaja koja su me vratila formuli i dale mi novog favorita. Ali da pojasnim te dve stvari.

Kada je 2009. deo amortizera sa formule koju je vozio Barikelo (inače Masin drugar) pogodio u glavu nesrećnog Brazilca ja sam postao ubedjen da je neko posipao prah od samlevenih krila slepog miša, zvečarkinu kožu koja je tri godine bila zakopana ispod mrtvog drveta ili neka slična „pomagala“ po lutki odranije izbodenoj čiodama koja predstavlja Felipea Masu kako bi on bio onemogućen da vozi. Šalu na stranu, stvar je bila ozbiljna, čovek je popio federčinu u glavu i nije se odmah znalo u kakvom je stanju, ni da li će i kada opet voziti. Medjutim, lik se oporavio brže nego što su lekari prognozirali, stresao prašinu s ruku i seo mesec, dva kasnije u formulu da bi krenuo da se sprema za narednu sezonu. Na trku za titulu 2009. je morao da zaboravi, ali bar je mogao da se priprema za ovu godinu i pošto sam ga tad već gotivio zbog svega što mu se dešavalo bio sam medju srećnijima kada se u prvoj trci ovogodišnje sezone popeo na podijum. Realno, nisam verovao da će ikada ponovo voziti normalno nakon one traume, ali eto, vratio se i uzeo podijum.

I sve je išlo kako tako do 25. jula 2010. (tačno na taj dan, ali godinu dana ranije desio se incident sa amortizerom) kada je usledio novi hladan tuš. Iako je sve vreme bio ispred Alonsa (o kom bi kao i o Šumaheru i Hamiltonu imao šta da kažem) i uprkos činjenici da ovaj nije mogao da ga obidje ma koliko se trudio iz box su Brazilcu objasnili da je Alonso brži i još ga pitali da li je razumeo poruku!!! Pošto nije glup, naravno da je razumeo, čovek se pomerio da bi primadona mogla da ga obidje i nastavi svoj pohod ka tituli, koju nadam se neće uzeti. Jeste, Masa od tada nešto slabije vozi, ali je i dalje tu. Bori se, čupa, trudi se koliko može i ne odustaje. I to je razlog zbog kog ga gotivim i zbog kog one seka perse kojima svaka dlaka smeta kada gube, umesto da to podnesu kao ljudi mogu da mu pljunu pod prozor: šta god da ga snadje, u kakvom god stanju da je formula koju vozi, šta god da se pokvari ili otkaže, bez obzira na nesreće koje mu se dešavaju i ponižavajuće poruke iz boxa, taj čovek ide dalje i gura svoju priču. Ma koliko ga život šibao i kolege i prijatelji gazili, on digne glavu i nastavlja dalje. E, zbog toga navijam za Masu: makar on u skladu sa svojim usudom nikad ne osvojio titulu, uvek će biti moj favorit jer znam da je u svakoj trci, uprkos preprekama i podmetačinama, uradio sve što je mogao, ostao čist pred sobom i nastavio dalje.

Kako me je Keri Bredšo dovela do prosvetljenja

Primećujem u poslednje vreme da sve više drugara, poznanika i prijatelja pokreće, reaktivira ili reklamira svoj blog, pa sam, kako ne bih bio najgori u razredu, i ja rešio da ponovo počnem da brljam po svom blogu. Medjutim, kako to nije tek tako neka rabota, već ozbiljno pisanje koje mogu videti i oni koji me znaju i oni koji me ne znaju i koje će, u zavisnosti od roka trajanja serverskih diskova i još nekih faktora, trajati decenijama nakon što nas pojedu crvi, rešio sam da se prvo informišem o tome šta je dobar blog.

Kao i svaki samouki Balkanac iz mesta sam u Google ukucao upit, našao gomilu dobrih i još više loših tripova na istu temu, isključio komp, zapalio cigaru i u polumraku se zagledao kroz ooooooogroman prozor k' drugoj strani ulice zamišljajući da gledam ogromnu plazmu. Sticajem okolnosti, prvo su se u kadru pojavile dve šizike. To su one šizike koje torbice, koje su naše mame nosile za ručke dok su iste veselo lepršale pored njih i koje su tako slatko koristile za lupanje pijanih muževa, napasnika, džeparoša i ostale gamadi po glavi, okače nakraj nadlaktice, da ne kažem s unutrašnje strane lakta. Uz sve to idu i tamne naočare u stilu japanske bube, štikla, dresing kod za neku svečanu priliku (iako je nema ni u najavi), diskretna šminkica i ostala kostimografija prikladna za ženu koja sebe smatra uspešnom, ostvarenom i sve to. Pre nego što me iko optuži za šovinizam ili bilo šta slično, da budemo jasni: nemam ništa protiv mladih, uspešnih i ostvarenih žena, ali sam ja konzervativni jarac koji smatra da odelo ne čini čoveka i da možeš i krpu da obučeš pa da sijaš ako imaš, što se kaže, unutrašnju lepotu, dok nekima ni dolče-i-gabana-i-ostala-ekipa ne bi pomogli da lepo izgledaju. Pa krenem u analizu tih šizika i dodjem do zaključka: Keri Bredšo je kriva za sve! ona je tim šizikama, koje su pre famozne Keri u životu pročitale sabrana dela Koelja, uputstvo za korišćenje fena i jedno 10k etiketa, dala legitimitet. E sad, pošto su me roditelji naučili da ne mrzim, a ljudi mi kažu da na sve treba da gledam pozitivno, došao sam do zaključka da je Keri boginja bloga!. Jeste, postoje blogerski gurui u svakoj oblasti života, u svakoj državi ili selu, ali Keri je svojim kolumnama, koje je izdigla na nivo modernog ženskog manifesta i istresanjem svoje intime i intime svoje tri prijateljice pred oči javnosti postala interplanetarni hit, samo to žitelji drugih planeta, na vlastitu žalost, još ne znaju.

Da ne bih ostao samo tamo neki emotivno neinteligentan Balkanac koji ne razume i sve to, pristupio sam dubljoj analizi književnog ostvarenja pomenute boginje bloga i došao do zaključka: ako hoćeš da pišeš normalan blog koji će neko i pratiti, moraš to raditi, za početak, kranje iskreno. Možeš pisati o muško-ženskim odnosima, žensko-muškim odnosima, prostoj deobi ili simbiozi, cvetanju lala, suštini života, sasvim je nebitno. Nebitno je i da li si pismen ili ne, da li to što kažeš ima neku suštinu ili ne, sve to apsolutno nema veze. Ono što je bitno jeste da se istreseš pred ljudima sa svom svojom privatnošću i bez mnogo foliranja. Stoga i ja ponovo krećem u avanturu zvanu ogoli se pred javnošću, jebi majku svima, promoviši ideje koje god poželiš bile one dobre ili ne, jer ako je to Keri uradila i niko joj nije zamerio što bih ja imao problem sa pisanjem za mase. Štaviše.