Jutra & dani koji ih prate

PROLOG:

Postoje dani koji ti, čim otvoriš oči, lepo daju do znanja: “Jebaću te, vrištaćeš“, ali ne onako lepo, u smislu 'jao, što je dobro, još i sve to', nego više u onom, naglas rečeno, 'daaaaj, svrši više i pusti me da spavam' smislu. I onda to mučenje traje i traje i traje i taman kad pomisliš 'fala bogu, gotovo je' u pomoć danu stignu i loša karma i sudbina i Marfi i ona mala iz klupe levo dijagonalno koja te nikad nije ni pogledala i ona malo veća koja ti nije dala i ona što ti je na živo isčupala srce, sažvakala ga dok je još kucalo, israla ga i bacila pulsirajuće govno svinjama i profa kod kog si 7 puta polagao jer ste se još na početku studiranja pokačili oko toga da li je Ničeova zaljubljenost u vlastitu sestru koren njegovog kompletnog dela i nadrkani šef sa posla koji te jebe i kad nije dan za jebanje, kiša, vrućina, globalno zagrevanje i globalna ekonomska kriza i svi te jebu kao u najgorem GangBang porniću dok ti duša na uši ne iscuri i od tebe ne ostane samo splačina razmazana u ćošku kafanskog wc-a.

FABULA:

Budjenje je najgore. Trenutak kad onaj pokvareni, prepredeni, jebo mu ja oca, mater i krvnu sliku, izdajnički deo mozga klikne prekidač svesti i ceo sistem počne da se uključuje, deo po deo. Bar bi trebalo da počne. U poslednje vreme se to uključivanje svodi na minimum: otvori oči, nastavi da dišeš, trepni. I u krajnjoj liniji, to je u redu, nema napora, nema pokreta, samo šuštanje disanja i treptaji: 1, 2, 3, 4, 5, treptaj, 1, 2, 3,..., a disanje nekako radi samo od sebe. Savršeno. Ali onda, u nekom uvek pogrešnom momentu bešika počne da vrišti i zapomaže jer sve vreme ignorišem njene dosadne signale. Nije da ih ignorišem, ne registrujem ih realno govoreći, ali to nema veze jer bešika vrišti i još jedan deo sistema se budi, opet pod prisilom, noge koračaju, gledam u pod da bi mozgu dao što manje impulsa, povoda da radi. Mozak je, brašo moj, mnogo gadan igrač: pustiš ga da radi i on počne da se otima kontroli, da zajebava, pravi se važan, pokaže ti koliko i na koje sve načine može da te sjebe, ali dobro; jači je, može mu se. Pišanje, bauljanje do kreveta, tras – ceo krevet je moj. Ranije se, uz malo sreće, nisam budio sam. Dosta ranije. Sad nisam nesrećan kad se probudim sam. Nisam ni srećan kad se probudim sam. Ili ne sam. Nisam ništa, ili jesam ništa, ovako ili onako, svejedno. I tako, budjenje, koje je, sigurno, najgori deo dana, i dalje traje. Blejanje u plafon dok na savršeno beloj tavanici potkrovlja ne počnu da se naziru oblici.

- Ustani.

Ćutim.

-Ustani!

Pravim se da ne čujem samog sebe i okrećem se na stranu. Nastavljam da blejim, sada u TV. Isključen TV, naravno; kad bi ga uključio tamo ionako ne bi bilo ničega za mene. Ili bi bilo, pa bi počeo da se nadam, a nada je osećanje, a to mi stvarno nije potrebno u životu.

-Ustani pizdo usrana!!!

Ne mogu.

-Nemoj se sažaljevati i ustani.

Ne mogu.

Druga najgora stvar posle budjenja, mada je realno njegov deo, su ove rasprave sa samim sobom. U stvari, to počinje kao zanimljiva igra, ali brašo moj, pizda je taj mozak. Da pojasnim, kad sam imao neku dilemu, problem, štagod, seo bi na pod, zatvorio oči i pričao sa sobom o tome. Prvo u glavi, onda glasno. Bilo je bezopasno i korisno, ali stvarno, pomagalo je. Onda je moj sagovornik, sigurno bi medicina to znala da definiše koristeći F nešto, počeo da dobija svoj karakter. Prvo sam mislio da se moja ličnost deli, ali s obzirom na to da sam bio svestan sve vreme, ne bih rekao da je o tome reč. Svejedno, ako je sranje tu ne moraš ga definisati, nije bitno da li smrdi jako ili slabo, tu je pa je tu i neće se ništa promeniti ako ga definišeš.

- Ustani

Nema šanse. Savršeno crna boja TV-a je dovoljno bezbedna da me neko vreme brani od sebe. Možda ću jednom uspeti da se stopim s njom. Ili njim. To bi bilo predivno: samo se stopiš sa crnom bojom TV-a. Ne bi morao da ustajem, serem, jebem, da me jebu, da idem na glasanje, da plaćam račune, da zaradim pare za plaćanje računa, da radim. FUCK!!!

- Hahahahaa, ipak ćeš da ustaneš: moraš da radiš.

- Neću, otvoriću bolovanje

- Koje po redu u poslednjih mesec dana? Već su te opominjali

- Pa šta?

- Ništa, ostaćeš bez posla, a znaš šta to znači.

Znam, to bi značilo novi poraz do kog bi došlo, recimo, ovako. Idem na biro, sredjujem papire, borba sa birokratijom i nadrkanim nedojebanim šalterskim radnicama. Čak i da nisu sve takve, ja BI naleteo na takvu. I da ni jedna nije takva, ja BI naleteo na takvu. Nešto bi zajebao, ne bih imao neki papir, ona bi me vratila, ja bi nabavio papir, ali bi bi ga pogrešno popunio, opet bi me vratila, ja bi to ispravio, šalter bi se zatvorio jer je prošlo radno vreme i ja bi otišao do kurca.

- Ustani.

Ne mogu. Poslednji put kad sam ustao i otišao na posao jebali su me zbog neke subjektivne gluposti. Moje naravno i nisam čak imao ni šta da kažem jer su bili u pravu. I da jesam imao šta da kažem opet bi bilo isto jer sam ja bedni crv, a oni su maskirani Gebelsi, Marquis de Sadeovi, Hanibali Lektori, čitava primitivna plemena Hanibala Lektora i njima je data sva vlast nadamnom. Mogu me jebati dok mi bulja ne rascveta kao majska ruža, a ja samo mogu da pitam 'jel ima još ko?' Ima? Dobro, da ne ustajem onda.

Ne mogu. Jedini razlog zbog kog bih ustao jeste da odem da kupim litar pelina i da se nacirkam sam k'o bulja i prespavam dan. Eventualno. Telefon. Dragi gospodine Bel kad bih te video pre tvog epohalnog izuma napijao bih te i drogirao do besvesti, jednu po jednu sivu ćeliju bih ti kidao samo da te sprečim da izmisliš ovo prokletstvo. Da, prokletstvo jer ako ga nemaš nećeš znati šta je kome pošlo po zlu pa ćeš se žderati jer ćeš misliti da je tebi najgore. Ili ćeš, ako ga imaš, čuti nešto lepo pa ćeš biti siguran da je tebi najgore. Realno ni ono prvo ni ono drugo me više ne dotiče, tako da nema veze, mogu da se javim.

- Da?

- E, šta radiš?

Čupam, pa sadim

-Ništa. Ti?

- Evo, ručak, malo po stanu, pa idem da se nadjem sa nekom ekipom i tako. Ti?

Sadim da ima šta posle da čupam.

- Neam pojma. Smisliću nešto.

- Čujemo se posle?

- Ok.

Do kurca. Ustajem, oblačim se i idem da kupim usrani pelinkovac i da rešim ovaj problem u glavi. Artani, trodoni, tranexi i slični medikamenti osmišljeni da nas uljuljkaju, a njihovim tvorcima donesu zaradu, bi pomogli u tome, ali 'oćeš, prošlo je vreme kad si sve to mogao tek tako da nabaviš. Prošlo je vreme uopšte, pluskvamperfekat, a ja – ništa. Ni tamo, ni vamo, ni gore, ni dole, u sred praznog. Vakuum. Idem po pelinkovac.

Taj pelin ko je izmislio treba da dobije Nobelovu nagradu za mir. Svakako pre nego Klinton, Arafat i ostala ekipa, jer pelinkovac pruža UNUTRAŠNJI mir, a kad to dostigneš, brašo moj, sve na svetu možeš postići. Postati šampion u F1, napraviti karijeru, imati ženu, dvoje dece, travnjak ispred kuće, automobil i garažu, roštilj nedeljom i sve to zajedno. Jedini, ali apsolutno nezanemarljiv, kontraefekat pelinkovca je što ti pruži previše mira, pa shvatiš da biti šampion u F1, karijera, žena, dvoje dece, travnjak, roštilj i sve to i nisu toliko presudni za sreću, pa se i ne trudiš. Dovoljan je taj mir i spokoj, saznanje da je sve u redu i da si pregurao dan. Ako se nisi dovoljno nalio, zabludno ćeš se nadati da će sutrašnji dan biti bolji, ali ako si uradio posao kako valja, onako predano, do kraja, mir i spokoj su tu. Još ako imaš pri ruci koji trodon & ostalo, i Bog da te vidi. Bukvalno. I ti njega, ako u tebi još ima imalo vere u bilo šta. Bukvalno, u bilo šta.

EPILOG:

Jebo mater, ima takvih dana. Ali ima i onih drugih, kad cvetaju ruže i teku med i mleko i sve je šareno i veselo, iako nisi na bilo kakvim psihoaktivnim supstancama, i prosto ne veruješ kako je život lep. Onda lepo imaš vremena da zalečiš bulju od silnog karanja, možda, uz malo truda, i sam nešto opališ pa te boli kara od silnog sexa, što i nije tako loše i možeš da izdržiš profesora koji te je 7 puta obarao sa sve saznanjem da će te sigurno još koji put odvaliti, bole te baš za onu malu, onu malo veću i onu kanibalku. Briga te za glad u svetu, ekonomsku i klimatsku krizu i sve krize koje su izmislili ili će izmisliti, jer ti je lep dan. Miriše na ruže, vazduh je lepljiv i sladunjav i sve je potaman. Krušne mi mrve, mora da ima i takvih dana, gomila ljudi mi je pričala da žive takve dane.

O Mitru, knjigama i još par sitnica

- Jebeš ga, Mitre, ne znam šta da ti kažem...život je kurva, eto.

Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Umesto toga Mitar je, kao i svaki drugi knjiški moljac, radije koristio tudje reči koje je pročitao u nekim knjigama. Da, takav je bio Mitar, mala pokretna enciklopedija svetske književnosti. Ne svojom voljom naravno, život ga je naterao na to ili, preciznije, on je takvu sliku isprojektovao u lavirintu svojih sinapsi. Elem, naš dragi Mitar je u mladosti, dakle koju deceniju unazad, bio stidljiv i povučen dečkić ili kako su ga često zvali šonjo. Naravno da je briljirao u školi, bio je pametan, ali u društvu se nije snalazio. Da, dragi publikume, tvoje slutnje su tačne, a moje pripovedanje predvidivo – njegova nesnalažljivost se posebno ogledala u društveno – socijalnim ritualima sa suprotnim polom. Ili nije znao šta da kaže ili je to što bi govorio bilo potpuno pogrešno. I posle hiljadu i jednog blama, Mitar je odlučio da se posluži lukavstvom: zameniće svoje misli tudjim. U to vreme je pročitao onu knjigu o klincu koji je završio u pustinji totalno pogubljen, ali sa večitim smeškom na licu, hiljadu pitanja i ni jednim odgovorom i pomislio je da taj mali sa druge planete zna baš sve o životu. Odlučio je da sledeći put kad bude u neprijatnoj situaciji nabaci smešak, izbegne odgovor i iskoristi neki citat iz knjige.

Za divno čudo, to mu je i uspevalo. Tako si ćutljiv, tako si pametan, tako si sladak, tako ovo, tako ono. Dobro, bilo je i rekacija tipa „'vataš ribe na malog princa, a?“, ali Mitar se nije mnogo uzbudjivao – rezultat je bio na njegovoj strani ili je bar verovao u to. Problem je medjutim bio u tome da je njegov izbor fraza koje koristio bio suviše mali, „Mali princ“ se po obimu, i mnogim drugim stvarima, ipak ne može porediti sa, recimo Anom Karenjinom, Romeom&Julijom, Procesom i slično. To je uvideo i Mitar jer, kao što rekoh, jeste bio pametan. Pare u džep, gradski, bioblioteka.

- Dobar dan, ja bih da se učlanim.

- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, odgovorila je, ne podigavši oči, tetka sa 'ladnom trajnom kojoj je frizerka, verovatno iz pakosti prosula kofu ljubičaste boje na kosu i ubedila dotičnu gospodju da joj to savršeno stoji i da tako dobro oslikava njen ego. Nije nego. U svakom slučaju, Mitar se ugrizao za jezik kada je poželeo da prokomentariše gospodjinu boju kose, koja jeste ostavila jak utisak na njega, i umesto toga je izvadio hiljadarku.

- Vidi, nemam kusur da ti vratim, slabo ljudi čitaju, ajde molim te razmeni to pa dodji posle, reče purple-haze-woman i nastavi da čita knjigu o cmizdrenju nad prolaznošću života. Naravno da je hteo da kaže da nije ni čudo što se ljudi slabo učlanjuju u biblioteku kad ih na vratima dočekuje ladno trajno ljubičasti lilihip sa ciljem da ih otera. I naravno da to nije rekao jer je ta rečenica bila proizvod njegovih sivih ćelija, već je napravio nalevo-krug, trknuo do trafike, kupio neke kompjuteraške novine i vratio se k' Ljubinki, kako je krstio svoju prepreku na putu ka neizmernim dozama endorfina.

- Dobar dan, ja bih da se učlanim, ponovio je Mitar malopredjašnju rečenicu.

- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, ponovi ljubičasti bauk.

E, sad. Mitar jeste bio pogub, ali je bio, rekoh vam to ranije, pametan i prilično dobro je znao kad ga neko zajebava. Kao sada. Poželeo je da očita bukvicu o dobrom ukusu, o tome da u civilizovanom svetu odredjene ljude trpaju u odredjene institucije, hteo je da kaže gospoDŽi da je ružna i glupa i da se pita kako može samu sebe da podnese, ali se odlučio za dostojanstveniji nastup: izvadio je 400 dinara, stavio ih na sto i s ljubaznim osmehom, koji je izmamio kada se setio kako je krstio Ljubinku, rekao:

- Molim vas, zaradite svoju platu.

Ljubičasta džomba koja je cmizdrila nad knjigom o cmizdrenju nad prolaznošću života se pomerila i prvi put pokazala oči. Pune suza od cmizdrenja i sve to. O, Bože, pomisli Mitar, sad sam najeb'o. Video je kako iz krvavocrvenom bojom oivičenih usta izvire bujica reči o teškom životu, o tome da ona krvavo zaradjuje svoj novac, da pošteno radi. Video je kako ta bujica juri ka njemu, steže ga oko vrata i vuče ga sve niže, stiska ga, sažima i pravi od njega malo zrno peska koje bujica nosi u nedogled. Brzom brzinom je naoštrio mozak, i počeo da se zabavlja idejama Alistera Kroulija za koje je bio ubedjen da ga jedine mogu odbraniti od rospije sa druge strane pulta. Jer vidite, Mitar jeste čitao i pre biblioteke, ali onako, školski, koliko treba da se shvati suština, eventualno dobije dobra ocena i to je to. Nikad nije čitao sa namerom da to znanje primeni, već je samo želeo da razume. I jeste donekle, ali ne dovoljno da se snadje u realnom životu. Ali ajde sad, kasnije ćemo o tome, da se vratimo u biblioteku gde se Mitar grčevito drži za pult, reciklira svih pet delova Knjige zakona i sprema se za odbranu od bujice.

- Ličnu kartu, index ili pasoš molim, kaže ljubičasta gungula.

Trenutak zbunjenosti, izvolite i birokratska mašinerija se pokrenula. Nekoliko minuta kasnije, Mitar je postao član i počeo je uredno da koristi svoja prava proistekla iz tog članstva. Svakog dana je uzimao nove knjige, čitao, pamtio dobre fraze i fazone i spremao paklenu osvetu. „Videće oni i one, samo kad ja pročitam sve ovo“, tako se sladio Mitar koji, fakat, beše pametan, ali avaj, i emotivno nezreo. No, kako kaže knjiga, što je gore biće dole i obrnuto i sve to, Mitar nam se izbiflao. Jednostavno je osetio da je spreman i rešio je da primeni svoje znanje.

Iako je bio jedna nesigurna kesa od čoveka, Mitar je znao da mora da cilja visoko ako želi da dobije potvrdu svega što je zacrtao, za šta se trudio. Jendostavno je otišao u grad, našao se sa nekim drugarima i vrebao priliku da istrese sve to što je nabiflao. Kako je noć odmicala, a psihoaktivne supstance preuzimale svest tako su Mitrove šanse, koji je pogadjate cirkao djus, rasle. I naravno, pošto je lestvica bila postavljena visoko, zapucao se na najbolju cicu u lokalu i krenuo da žvaće svoju priču. Dobro, ona je o svakoj misli, svakom citatu, svakoj ideji, želela da raspravlja, ali Mitar se nije dao, vezao je Hamleta sa Jadnicima, njih sa majstorom, a bogami i Margaritom, pa je malo začinjavao zločinom, dodavao kaznu i tako dok nije stigao do Dekamerona. Da, da, sljuštio je Mitar sve klasike i uspeo je da odvuče najbolju cicu iz lokala u krevet. Bio je zdravo srećan i ponosan i neko vreme, čak par nedelja da budem precizan, nasladjivao се svojim uspehom, a onda je taj osećaj blaženstva počeo da čili i opet je osetio da mora nešto da jebe: trebala mu je potvrda vlastite vrednosti. Tuširanje, oblačenje, lokal (ovaj put je rešio da ode solo), cica, prosipanje magle, sex, endorfin. Ah, kako je Mitar bio happy: svaka kontrakcija malog stomaka bila je osveta za ćuške, sklanjanje u stranu, svaki trenutak kad nije bio dovoljno pametan, lep, visok, nizak, plav, crn, brz, kad je bio prebrz, sve padove u njegovom životu. Ali avaj, što je niz bio duži interval sreće izmedju dva karanja je bio sve kraći i baš nekako u to doba, bez ikakvog konkretnog razloga i povoda, Mitra je zaskočila Marina. WTF?! Šta je sad ovo, kako to tako, ne može ovako, ja vodim igru, ja sam šef parade, ja ovo, ja ono... Mitar nam se našao u nebranom groždu, sam na livadi dok ga panika napada sa svih strana. Čopor panika. Glavom bez obzira Mitre, begaj ako ti je život mio, zvonilo je u kortexu.

- Bežiš tetki da odneseš lek, a?

O Mitru: Mitar jeste bio pametan, emotivno nezreo i jeste čitao knjige, ali filmove nije gledao.

Krrrrrrr, bzzzzzzzz, cngl, zvek, zvrrrrrr: polup u glavi. Stao je, okrenuo se i ona je bila tu, nekoliko centi bliže nego što društveno-socijalne norme nalažu prilikom razgovora dvoje nepoznatih. I onda je Marina krenula da ispucava citate iz filmova: malo varljivog leta, malo andjela, pa koja lajna iz Do kraja sveta i tako, mic po mic, eto njih dvoje znojavi leže u krevetu. Marina pali cigaru, Mitar ne veruje šta ga je snašlo. Gleda tupo u plafon sa osmehom koji je tupiji i od njegovog pogleda i od plafona i misli se: jebote, … jebotejebote... Kažem vam, tupo do beskraja, ali Mitru ta tupost nije smetala da pusti mašti na volju i prvi put posle dužeg vremena pusti emocije, osim osećaja dominacije, zadovoljstva zbog slatke osvete i slično, da ga preplave. Ah, njegova sreća je bila nemerljiva, nešto poput radosti deteta koje je dobilo slatkiš za kojim čezne ceo dan ili onaj osećaj koji brodolomac ima nakon par dana medju perajima ajkula kada vidi ostrvo ili ono kad znate da ste nekome važni. To je bilo to što ga je dokrajčilo, osetio se važnim! Ona je prišla njemu, jebote, bio je neko! Okrenuo se prema Marini, spreman da otvori svoju dušu, da joj ispriča sve o sebi, da joj se poveri, da joj kaže koliko je draga i sve tako nešto, jer kao što rekoh, emotivna zrelost našeg Mitra je bila upitna. Kad ono – cvrc. Marina se već uveliko oblačila, skupljala svoje stvari po sobi, pakovala ih u torbu.

- Ali... zašto ideš, pitao je naš junak.

- Pa šta da radim, nismo venčani, idem.

- Gde?

- Šta gde, koji kurac? Idem kući, odkud znam gde!

- Ali ja sam mislio....

Marina ga je pogledala, zaustila nešto da kaže, ali se predomislila.

- Jebeš ga, Mitre, ne znam šta da ti kažem...život je kurva, eto.

Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Ali ga je žderalo, nije mogao tek tako da oćuti, predje preko toga, pa on je bio neko, nakratko doduše, ali je bio, mora nešto da kaže, nije on samo recka, nešto što tako uzmeš, iskoristiš i baciš, bre!

- Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu, iscurelo je iz njegovih usta. Prosto je izašlo iz njega, nije mogao da veruje. Bio je dvostruko šokiran, lvl1: izgovorio je sovju misao, lvl2: nije osećao strah, nesigurnost, ništa od svega toga. Marina se nije brecnula na to što je rekao, prokomentarisala je nešto u stilu 'kako god', ali je Mitar ipak bio prezadovoljan. Može se reći i sretan. Ne zbog toga ŠTA je rekao, nego zato što je REKAO, izgovorio je svoju misao, bio je iskren možda prvi put u poslednjih desetak godina. Nije registrovao Marinu kada je izlazila, bio je okupiran svojom katarzom. Sa blaženim izrazom lica neko vreme je gledao zid preko puta, a posle toga se zadovoljno osmehnuo, namignuo pauku u ćošku ispod prozora, i zaspao. Srećan.