Srpska posla

Znači, živim u ovoj državi duže od 30 godina i neke stvari i dalje ne mogu da shvatim. Jedna od njih je šta znači termin tehnička Vlada? Zbunjen sam jer mi prvo kažu da Vlada radi samo "tekuće poslove održavanja", a onda nadjem vest da je ista ta tehnička Vlada usvojila uredbu koja njenim članovima omogućava otkup stanova u državnoj svojini, što ne da nije tekući posao, nego nema veze sa tim. I onda da sve bude još gore, niko iz te Vlade neće da primi Ahtisarija u vezi sa Kosovom koje nisu vadili iz usta za vreme kampanje, jer kao nije u njihovoj nadležnosti, moraće Ahtisari da čeka. Nije nego, baš će da ih čeka. A posle će da pričaju kako nas svet mrzi i jedino smo mi u pravu i tako dalje, baš kao što je i Milošević pričao. Narod, medjutim, ovde ima kratko pamćenje, pa će, nažalost, i to da prodje. Verujte mi neće proći ni tri dana od Ahtisarijeve posete, a ljudi će zaboraviti ko je najveća kukavica i licemer u državi.

Nisam znao kako da nazovem ovaj unos jer još nisam imao temu kao ovu, pa će ova priča ostati bez naziva. U neku ruku ne znam ni šta bi se moglo reći o svirepom ubistvu jednog sedamnaestogodišnjaka od strane četiri spodobe koje ne zaslužuju da budu nazvane majmunima, a komo li ljudima. Da pojasnim onima koji ne prate vesti jer im je tako lakše; krajem protekle sedmice četiri spodobe su na lokalnom fudbalnom terenu u Boljevcima na smrt pretukle mladića zbog, po nekima, mobilnog telefona, po drugima zbog 300 evra, a po trećima jer je bio Rom. Nije da motiv nije važan, ali ništa ne može opravdati udaranje bilo koga zbog bilo čega drvenim i metalnim motkama u tolikoj meri da mu na četiri mesta raspukne glava, da mu se se izbiju oči i polome obe ruke i obe noge. I da, nakon toga su beživotno telo gurnuli u jarak, prethodno ispraznivši džepove.
Kad se raspravljalo o ukidanju smrtne kazne ja sam bio za ukidanje, jer; svako ljudsko biće ima pravo na život, a kako je to rečeno u jednoj mudroj knjizi, ako ne možemo dati život, nemamo pravo ni da ga oduzimamo. Pravo na život je, medjutim, jedno od LJUDSKIH prava, te se ono odnosi na LJUDE. Da bi neko bio nazvan ljudskim bićem, po meni nije dovoljno samo da fizičko obličje homo sapiensa, već je neophodno da poseduje i odredjen nivo inteligencije, a vi sad sami procenite koliko inteligencije ima osoba koja je u stanju nekoga udarati dok mu na četiri mesta ne raspukne glava, dok mu oči od udaranja ne ispadnu iz lobanje i dok mu se obe ruke i noge ne polome na nekoliko mesta. Iz ove perspektive sam ubedjen da za neka dela, ma koliko to delovalo necivilizovano, treba vratiti smrtnu kaznu.

Još malo o lekarima

Osoba koja lekarima dodeli status službenih lica imaće moj večni prezir, a evo i zašto. Danas sam vodio sina na vadjenje krvi u dečiju bolnicu, pošto treba da mu urade alergološki test. Dodjem na šalter, tamo nema nikoga. Posle jedno pet minuta, nakon što je počeo da zvoni telefon, izlazi ljubazna gospodja i objašnjava mi gde da idem sa detetom. Odem, a tamo ni traga od imunologije. Pokušam da pitam jednu doktoricu gde je alergološko-imunološka laboratorija, ona me najstrašnije iskulira. Isto uradi medicinska sestra koju sam pokušao da pitam isto to, i na kraju bukvalno zaustavim doktora i pitam gde je laboratorija, ali ni on mi nije objasnio, da bi mi na kraju neki lik u civlu rekao gde da idem. To nije kraj drame: nadjem nekako laboratoriju, oni me upute na bolničko odeljenje (jer sestra koja vadi krv nije prisutna). Dodjem na sprat i opet ista priča: gde je odeljenje, doktorka samo prodje pored mene. Zakucam na neka vrata, čujem ključ, vrata se otvaraju i prvo me zapljusne oblak dima, ali zaista kao u crtanim filmovima (seći ga možeš).

Ja: Gde je imonološko odeljenje,
Levo, - odgovara osoblje i istog trena vrata zatvara i zaključava, kko bi nastavilo odmor uz pušenjecigarete.

I onda se posle svega toga čude zašto ih pacijenti napadaju. Pa(!), lekarima i medicinskim sestrama, uz časne izuzetke koji i dalje shvataju Hipokriotovu zakletvu kao osnovni princip svog posla, treba svakog dana pre nego što krenu u vizitu, čitati tu zakletvu da bi se smirili i podsetili yAšto rade svoj posao, a kad završe smenu još jednom da imaju o čemu da razmišljaju kad dodju kući.
Ili, što bi bilo mnogo lakše, da se poveća broj lekara u zdravstvenim ustanovama, a da se smanje poslaničke i ministarske plate.
A postoje i neke radikalnije metode. Sve u svemu, i dalje mislim da je eventualna dodela statusa službenih lica lekarima greška koja leči posledicu a ne uzrok problema. Toliko.

Konačno izbori

Protekla dva meseca su bila prilično frustrirajuća, a proporcionalno približavanju 21. januara rasla je i frustracija. U početku je bilo ovako: uključiš TV i iskoče ti autobusi sa političkim vojnicima koji se sa svojim liderima sele iz grada u grad i sole pamet narodu. Kako se kampanja zahuktavala bilo je sve manje autobusa, a sve više glava koje obećavaju ovo i ono i ići ćemo tamo i vamo i sve će biti super i za pet. Dizastr!!! Više mi je stvarno dosta cele ove priče i, iako sam kad su izbori raspisani bio ubedjen i da ću glasati (od samog početka znam za koga), sad bi već najradije pobegao na planinu i čekao kraj cele ove maskarade. E da, za kraj jedna anegdota: sedimo moja draga i ja i šaltamo kanale, kad moja draga postavi pitanje: "Pa dobro, ko upravlja ovom zemljom kad se svi slikaju?" A ja nisam znao šta da kažem.

Bez obraza

Rukovodstvo JP "Srbijagas" je, bar kako prenosi "Glas Javnosti", odlučilo da sebi poveća plate za oko 70%, a zaposlenima za 20%. Tako će direktor tog preduzeća primati oko 230.000 dinara, a njegov zamenik oko 180.000 dinara mesečno. Kad sam video ovu vest prvo sam mislio da ću tako lepo da se "ispraznim", da ću ih popljuvati i šta ja znam šta, ali sad kad pišem nekako nemam volje da se raspisujem. Jednostavno mislim da je suvišno bilo šta reći o ljudima koji su u stanju da sebi daju desetostruko veću platu u odnosu na prosek i da to još pravdaju nekim očekivanjima uspeha u radu i sličnim glupostima. Suvišno je isto tako, bilo šta reći o monopolističkom položaju nekih preduzeća u ovoj zemlji, o tome da Vlada ne raguje na ovakve odluke (verovatno ministri na čelu sa premijerom nemaju vremena za ovakve "gluposti", pošto jure polsničke mandate), kao i o tome da ljudski bezobrazluk nema granicu. Prosto rečeno, nema šta da se priča u vezi sa svim ovim, treba nešto uraditi!

Bori se !!!

Ko s' Djavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju, kaže narod, a potvrdu narodne mudrosti imate na našoj političkoj sceni. Demokratska stranka je, od momenta formiranja Vlade, pokušavala da nadje neki zajednički jezik sa Demokratskom strankom Srbije, nisu ih krljali, pristali su da učestvuju u pisanju Ustava, nisu ništa uradili kad su ih svi zavrnuli za datum predsedničkih izbora i činilo se da je najgora moguća koaliciona kombinacija u kojoj bi DS i DSS pravili Vladu na pomolu. Možda bi do toga i došlo da Tadić nije predložio Djelića za premijera, a možda od svega ne bude ništa pa DS i DSS ipak oprave Vladu zajedno, ali bar smo mogli videti ko je kakav; čim je iz tadićevog tabora izašlo nešto što mu ne odgovara, Koštunica je krenuo u prljavu kampanju. Ne isključujem da je postojao dil izmedju Koštunice i Tadića o budućoj Vladi koji je Tadić kandidaturom Djelića izigrao, pa ovaj sad 'oće iz kože da iskoči, ali Bože moj, sve je to politika. Ili kako narod kaže: ko s' Djavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.

Božićne radosti

Kad sam bio mali nekako je bilo normalno da za Božić ima puno snega, da su prozori i jelke okićeni, da se jede riba, me stari vozi na sankama od rodjaka do rodjaka i da kod dede skačem po slami i još koješta mnogo lepog. Sad nit' ima snega, nit' ljudi kite jelke i prozore. Riba se doduše jede (kao i kapušćanjiki i bobaljki), ali nema ništa ni od sanki (uskoro ću ja svog malog na sanke, ako bude snega) ni od skakanja po slami. Jedini logičan zaključak je da se klima promenila nagore, da sam ja ostario i da su ljudi osiromašili. I onda mi iskoči neki lik sa TV-a i kaže "Srbija ima razloga da slavi!". Kako da ne, evo sve puca od slavlja i radosti. Da ne poveruješ kako se slavi, i to svake godine sve više i bolje. Moš' mislit'!!!
To medjutim nije sve. Uključim TV i gotovo sve stanice se furaju sa pravoslavni vernici ovo, pravoslavni vernici ono. Kao prvo, Božić koji se slavi 7. januara nije Božić pravoslavnih vernika jer ga tog dana ne slave svi pravoslavci. Šta više, manje njih slavi 7. nego 24.12. Kao drugo, 7. januara ne slave Božić samo neki pravoslavni vernici, već i pojedine druge konfesije. E, kad svi koji uredjuju vesti toga budu svesni i kad u skladu sa tim počnu uredjivati svoje male mentalne masturbacije bićemo za korak bliže Evropi. Toliko.

Lekari i priključenija

I dalje ne mogu da shvatim političare koji umesto da pričaju o rešavanju problema pričaju o eliminisanju posledice. Reč je o lekarima i malo-malo inicijativama da, dok rade, imaju status službenih lica, te da se napad na lekara tretira kao napad na policajca. U redu, razumem da ljudi neretko nasrnu na lekare ili medicinske sestre, ali zar se niko od tih likova koji predlažu da lekari budu službena lica nije zapitao zašto dolazi do napada? Ne pravdam ljude koji nasrću na medicinsko osoblje, ali ih razumem; moja supruga je u porodilištu ostala bez mobilnog, kao uzele ga sestre da ga pričuvaju i nikad ga više nije videla, 12 sati su je držali na indukciji sa povišenim pritiskom da bi je na kraju hitno porodili carski, a na otpusnoj listi je pisalo da je sve bilo u redu i da je po drugi put trudna i da se drugi put porodila, što je netačno. E sad, ovo su samo najvažniji biseri, da ne pominjemo neljubaznost i nekulturu nekih sestara koje donesu dete na podoj, pogledaju kako ga majka namešta i onda ženi koja je pre 24 časa imala carski rez i koja se jedva pomera kažu "teško ćete vi tako podojiti dete" i izadju, ili odgovore tipa "niste vi nama jedina pacijentkinja, ne mogu ja vama objašnjavati ovo ili ono". "Što se sad dereš kad se nisi derala dok si se jebala" je već stara fraza koja kao da je postala deo standardnog rečnika u porodilištima. I to su samo priče iz porodilišta, da ne pričamo o ulascima preko reda u domovima zdravlja, neljubaznost medicinskih sestara na šaterima, slanje ljudi na kojekakve potrebne i nepotrebne preglede koji se naravno plaćaju. I posle svega toga, neko se čudi kako je moguće da ljudi napadaju lekare i odlučuje da ih zaštiti!? Pa zaštitie mene od njih, pobogu, a njima obezbedite normalne uslove za rad, uvedite kontrolu koja će zavesti red u zdravstvo i eto vam rešenja. Niko neće dirati ni lekare ni sestre lekare ako rade normalno, ali dok se to ne desi džaba sve ostalo. Uostalom ako ih neko ne dovede u red, a da im status službenih lica, ima samo još više da se osile. A onda će tek da bude sranja.

Kad ti depresija udje pod kožu

Gledam ovaj blog i mislim se kako je sumoran. Kad otvoriš stranicu, ono sve u raznim nijansama braon i svive. Dobro, ima malo zelene i malo crvene, ali je uglavnom sumorno bezbojan. I onda pogledam naslov bloga i shvatim da je sajt idealan - tačno odražava svakodnevicu u Srbiji. Što je najgore, kad sam oblikovao sajt uopšte nisam o tome razmišljao, jednostavno je tako ispao. Dizastr, toliko me pritiska ova država i ljudi u njoj da više i ne razmišljam o tome, to jednostavno postalo deo mene!

Srpska Atina?! How yes no!

Ne znam za ostale gradove, ali Novu Godinu u Novom Sadu su obeležile sledeće stvari: miris baruta i alkohola i buka pirotehničkih sredstava. Znači, ja i dalje ne mogu da shvatim šta je to u ljudima što ih vuče, tera ili ne znam ni ja šta da pucaju, bacaju petarde i slično. Btw. juče sam bio toliko revoltiran petardama da sam hteo da ustanem u šest ujutru, da nabavim neke jake petarde i da idem po komšiluku i bacam iste kako bih budio ljude. ali onda ne bih bio ništa bolji od onih koji su mi popili živce, zar ne? Poražavajuće je šta ljudi mogu da ti urade. I evo, bolesnici kreću ponovo; mora da su se juče napili pa nisu stigli da ispucaju sve.