Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Umesto toga Mitar je, kao i svaki drugi knjiški moljac, radije koristio tudje reči koje je pročitao u nekim knjigama. Da, takav je bio Mitar, mala pokretna enciklopedija svetske književnosti. Ne svojom voljom naravno, život ga je naterao na to ili, preciznije, on je takvu sliku isprojektovao u lavirintu svojih sinapsi. Elem, naš dragi Mitar je u mladosti, dakle koju deceniju unazad, bio stidljiv i povučen dečkić ili kako su ga često zvali šonjo. Naravno da je briljirao u školi, bio je pametan, ali u društvu se nije snalazio. Da, dragi publikume, tvoje slutnje su tačne, a moje pripovedanje predvidivo – njegova nesnalažljivost se posebno ogledala u društveno – socijalnim ritualima sa suprotnim polom. Ili nije znao šta da kaže ili je to što bi govorio bilo potpuno pogrešno. I posle hiljadu i jednog blama, Mitar je odlučio da se posluži lukavstvom: zameniće svoje misli tudjim. U to vreme je pročitao onu knjigu o klincu koji je završio u pustinji totalno pogubljen, ali sa večitim smeškom na licu, hiljadu pitanja i ni jednim odgovorom i pomislio je da taj mali sa druge planete zna baš sve o životu. Odlučio je da sledeći put kad bude u neprijatnoj situaciji nabaci smešak, izbegne odgovor i iskoristi neki citat iz knjige.
Za divno čudo, to mu je i uspevalo. Tako si ćutljiv, tako si pametan, tako si sladak, tako ovo, tako ono. Dobro, bilo je i rekacija tipa „'vataš ribe na malog princa, a?“, ali Mitar se nije mnogo uzbudjivao – rezultat je bio na njegovoj strani ili je bar verovao u to. Problem je medjutim bio u tome da je njegov izbor fraza koje koristio bio suviše mali, „Mali princ“ se po obimu, i mnogim drugim stvarima, ipak ne može porediti sa, recimo Anom Karenjinom, Romeom&Julijom, Procesom i slično. To je uvideo i Mitar jer, kao što rekoh, jeste bio pametan. Pare u džep, gradski, bioblioteka.
- Dobar dan, ja bih da se učlanim.
- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, odgovorila je, ne podigavši oči, tetka sa 'ladnom trajnom kojoj je frizerka, verovatno iz pakosti prosula kofu ljubičaste boje na kosu i ubedila dotičnu gospodju da joj to savršeno stoji i da tako dobro oslikava njen ego. Nije nego. U svakom slučaju, Mitar se ugrizao za jezik kada je poželeo da prokomentariše gospodjinu boju kose, koja jeste ostavila jak utisak na njega, i umesto toga je izvadio hiljadarku.
- Vidi, nemam kusur da ti vratim, slabo ljudi čitaju, ajde molim te razmeni to pa dodji posle, reče purple-haze-woman i nastavi da čita knjigu o cmizdrenju nad prolaznošću života. Naravno da je hteo da kaže da nije ni čudo što se ljudi slabo učlanjuju u biblioteku kad ih na vratima dočekuje ladno trajno ljubičasti lilihip sa ciljem da ih otera. I naravno da to nije rekao jer je ta rečenica bila proizvod njegovih sivih ćelija, već je napravio nalevo-krug, trknuo do trafike, kupio neke kompjuteraške novine i vratio se k' Ljubinki, kako je krstio svoju prepreku na putu ka neizmernim dozama endorfina.
- Dobar dan, ja bih da se učlanim, ponovio je Mitar malopredjašnju rečenicu.
- 400 dinara godišnja članarina, 600 za dvoje, ponovi ljubičasti bauk.
E, sad. Mitar jeste bio pogub, ali je bio, rekoh vam to ranije, pametan i prilično dobro je znao kad ga neko zajebava. Kao sada. Poželeo je da očita bukvicu o dobrom ukusu, o tome da u civilizovanom svetu odredjene ljude trpaju u odredjene institucije, hteo je da kaže gospoDŽi da je ružna i glupa i da se pita kako može samu sebe da podnese, ali se odlučio za dostojanstveniji nastup: izvadio je 400 dinara, stavio ih na sto i s ljubaznim osmehom, koji je izmamio kada se setio kako je krstio Ljubinku, rekao:
- Molim vas, zaradite svoju platu.
Ljubičasta džomba koja je cmizdrila nad knjigom o cmizdrenju nad prolaznošću života se pomerila i prvi put pokazala oči. Pune suza od cmizdrenja i sve to. O, Bože, pomisli Mitar, sad sam najeb'o. Video je kako iz krvavocrvenom bojom oivičenih usta izvire bujica reči o teškom životu, o tome da ona krvavo zaradjuje svoj novac, da pošteno radi. Video je kako ta bujica juri ka njemu, steže ga oko vrata i vuče ga sve niže, stiska ga, sažima i pravi od njega malo zrno peska koje bujica nosi u nedogled. Brzom brzinom je naoštrio mozak, i počeo da se zabavlja idejama Alistera Kroulija za koje je bio ubedjen da ga jedine mogu odbraniti od rospije sa druge strane pulta. Jer vidite, Mitar jeste čitao i pre biblioteke, ali onako, školski, koliko treba da se shvati suština, eventualno dobije dobra ocena i to je to. Nikad nije čitao sa namerom da to znanje primeni, već je samo želeo da razume. I jeste donekle, ali ne dovoljno da se snadje u realnom životu. Ali ajde sad, kasnije ćemo o tome, da se vratimo u biblioteku gde se Mitar grčevito drži za pult, reciklira svih pet delova Knjige zakona i sprema se za odbranu od bujice.
- Ličnu kartu, index ili pasoš molim, kaže ljubičasta gungula.
Trenutak zbunjenosti, izvolite i birokratska mašinerija se pokrenula. Nekoliko minuta kasnije, Mitar je postao član i počeo je uredno da koristi svoja prava proistekla iz tog članstva. Svakog dana je uzimao nove knjige, čitao, pamtio dobre fraze i fazone i spremao paklenu osvetu. „Videće oni i one, samo kad ja pročitam sve ovo“, tako se sladio Mitar koji, fakat, beše pametan, ali avaj, i emotivno nezreo. No, kako kaže knjiga, što je gore biće dole i obrnuto i sve to, Mitar nam se izbiflao. Jednostavno je osetio da je spreman i rešio je da primeni svoje znanje.
Iako je bio jedna nesigurna kesa od čoveka, Mitar je znao da mora da cilja visoko ako želi da dobije potvrdu svega što je zacrtao, za šta se trudio. Jendostavno je otišao u grad, našao se sa nekim drugarima i vrebao priliku da istrese sve to što je nabiflao. Kako je noć odmicala, a psihoaktivne supstance preuzimale svest tako su Mitrove šanse, koji je pogadjate cirkao djus, rasle. I naravno, pošto je lestvica bila postavljena visoko, zapucao se na najbolju cicu u lokalu i krenuo da žvaće svoju priču. Dobro, ona je o svakoj misli, svakom citatu, svakoj ideji, želela da raspravlja, ali Mitar se nije dao, vezao je Hamleta sa Jadnicima, njih sa majstorom, a bogami i Margaritom, pa je malo začinjavao zločinom, dodavao kaznu i tako dok nije stigao do Dekamerona. Da, da, sljuštio je Mitar sve klasike i uspeo je da odvuče najbolju cicu iz lokala u krevet. Bio je zdravo srećan i ponosan i neko vreme, čak par nedelja da budem precizan, nasladjivao се svojim uspehom, a onda je taj osećaj blaženstva počeo da čili i opet je osetio da mora nešto da jebe: trebala mu je potvrda vlastite vrednosti. Tuširanje, oblačenje, lokal (ovaj put je rešio da ode solo), cica, prosipanje magle, sex, endorfin. Ah, kako je Mitar bio happy: svaka kontrakcija malog stomaka bila je osveta za ćuške, sklanjanje u stranu, svaki trenutak kad nije bio dovoljno pametan, lep, visok, nizak, plav, crn, brz, kad je bio prebrz, sve padove u njegovom životu. Ali avaj, što je niz bio duži interval sreće izmedju dva karanja je bio sve kraći i baš nekako u to doba, bez ikakvog konkretnog razloga i povoda, Mitra je zaskočila Marina. WTF?! Šta je sad ovo, kako to tako, ne može ovako, ja vodim igru, ja sam šef parade, ja ovo, ja ono... Mitar nam se našao u nebranom groždu, sam na livadi dok ga panika napada sa svih strana. Čopor panika. Glavom bez obzira Mitre, begaj ako ti je život mio, zvonilo je u kortexu.
- Bežiš tetki da odneseš lek, a?
O Mitru: Mitar jeste bio pametan, emotivno nezreo i jeste čitao knjige, ali filmove nije gledao.
Krrrrrrr, bzzzzzzzz, cngl, zvek, zvrrrrrr: polup u glavi. Stao je, okrenuo se i ona je bila tu, nekoliko centi bliže nego što društveno-socijalne norme nalažu prilikom razgovora dvoje nepoznatih. I onda je Marina krenula da ispucava citate iz filmova: malo varljivog leta, malo andjela, pa koja lajna iz Do kraja sveta i tako, mic po mic, eto njih dvoje znojavi leže u krevetu. Marina pali cigaru, Mitar ne veruje šta ga je snašlo. Gleda tupo u plafon sa osmehom koji je tupiji i od njegovog pogleda i od plafona i misli se: jebote, … jebotejebote... Kažem vam, tupo do beskraja, ali Mitru ta tupost nije smetala da pusti mašti na volju i prvi put posle dužeg vremena pusti emocije, osim osećaja dominacije, zadovoljstva zbog slatke osvete i slično, da ga preplave. Ah, njegova sreća je bila nemerljiva, nešto poput radosti deteta koje je dobilo slatkiš za kojim čezne ceo dan ili onaj osećaj koji brodolomac ima nakon par dana medju perajima ajkula kada vidi ostrvo ili ono kad znate da ste nekome važni. To je bilo to što ga je dokrajčilo, osetio se važnim! Ona je prišla njemu, jebote, bio je neko! Okrenuo se prema Marini, spreman da otvori svoju dušu, da joj ispriča sve o sebi, da joj se poveri, da joj kaže koliko je draga i sve tako nešto, jer kao što rekoh, emotivna zrelost našeg Mitra je bila upitna. Kad ono – cvrc. Marina se već uveliko oblačila, skupljala svoje stvari po sobi, pakovala ih u torbu.
- Ali... zašto ideš, pitao je naš junak.
- Pa šta da radim, nismo venčani, idem.
- Gde?
- Šta gde, koji kurac? Idem kući, odkud znam gde!
- Ali ja sam mislio....
Marina ga je pogledala, zaustila nešto da kaže, ali se predomislila.
- Jebeš ga, Mitre, ne znam šta da ti kažem...život je kurva, eto.
Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu. Naravno da Mitar to nije rekao, to je bila njegova misao, a vremenom je naučio da ih ne izgovara. Ali ga je žderalo, nije mogao tek tako da oćuti, predje preko toga, pa on je bio neko, nakratko doduše, ali je bio, mora nešto da kaže, nije on samo recka, nešto što tako uzmeš, iskoristiš i baciš, bre!
- Ne Marina, ti si kurva, a o životu nemoj da pričaš jer nemaš pojma o njemu, iscurelo je iz njegovih usta. Prosto je izašlo iz njega, nije mogao da veruje. Bio je dvostruko šokiran, lvl1: izgovorio je sovju misao, lvl2: nije osećao strah, nesigurnost, ništa od svega toga. Marina se nije brecnula na to što je rekao, prokomentarisala je nešto u stilu 'kako god', ali je Mitar ipak bio prezadovoljan. Može se reći i sretan. Ne zbog toga ŠTA je rekao, nego zato što je REKAO, izgovorio je svoju misao, bio je iskren možda prvi put u poslednjih desetak godina. Nije registrovao Marinu kada je izlazila, bio je okupiran svojom katarzom. Sa blaženim izrazom lica neko vreme je gledao zid preko puta, a posle toga se zadovoljno osmehnuo, namignuo pauku u ćošku ispod prozora, i zaspao. Srećan.
Нема коментара:
Постави коментар