Jutra & dani koji ih prate

PROLOG:

Postoje dani koji ti, čim otvoriš oči, lepo daju do znanja: “Jebaću te, vrištaćeš“, ali ne onako lepo, u smislu 'jao, što je dobro, još i sve to', nego više u onom, naglas rečeno, 'daaaaj, svrši više i pusti me da spavam' smislu. I onda to mučenje traje i traje i traje i taman kad pomisliš 'fala bogu, gotovo je' u pomoć danu stignu i loša karma i sudbina i Marfi i ona mala iz klupe levo dijagonalno koja te nikad nije ni pogledala i ona malo veća koja ti nije dala i ona što ti je na živo isčupala srce, sažvakala ga dok je još kucalo, israla ga i bacila pulsirajuće govno svinjama i profa kod kog si 7 puta polagao jer ste se još na početku studiranja pokačili oko toga da li je Ničeova zaljubljenost u vlastitu sestru koren njegovog kompletnog dela i nadrkani šef sa posla koji te jebe i kad nije dan za jebanje, kiša, vrućina, globalno zagrevanje i globalna ekonomska kriza i svi te jebu kao u najgorem GangBang porniću dok ti duša na uši ne iscuri i od tebe ne ostane samo splačina razmazana u ćošku kafanskog wc-a.

FABULA:

Budjenje je najgore. Trenutak kad onaj pokvareni, prepredeni, jebo mu ja oca, mater i krvnu sliku, izdajnički deo mozga klikne prekidač svesti i ceo sistem počne da se uključuje, deo po deo. Bar bi trebalo da počne. U poslednje vreme se to uključivanje svodi na minimum: otvori oči, nastavi da dišeš, trepni. I u krajnjoj liniji, to je u redu, nema napora, nema pokreta, samo šuštanje disanja i treptaji: 1, 2, 3, 4, 5, treptaj, 1, 2, 3,..., a disanje nekako radi samo od sebe. Savršeno. Ali onda, u nekom uvek pogrešnom momentu bešika počne da vrišti i zapomaže jer sve vreme ignorišem njene dosadne signale. Nije da ih ignorišem, ne registrujem ih realno govoreći, ali to nema veze jer bešika vrišti i još jedan deo sistema se budi, opet pod prisilom, noge koračaju, gledam u pod da bi mozgu dao što manje impulsa, povoda da radi. Mozak je, brašo moj, mnogo gadan igrač: pustiš ga da radi i on počne da se otima kontroli, da zajebava, pravi se važan, pokaže ti koliko i na koje sve načine može da te sjebe, ali dobro; jači je, može mu se. Pišanje, bauljanje do kreveta, tras – ceo krevet je moj. Ranije se, uz malo sreće, nisam budio sam. Dosta ranije. Sad nisam nesrećan kad se probudim sam. Nisam ni srećan kad se probudim sam. Ili ne sam. Nisam ništa, ili jesam ništa, ovako ili onako, svejedno. I tako, budjenje, koje je, sigurno, najgori deo dana, i dalje traje. Blejanje u plafon dok na savršeno beloj tavanici potkrovlja ne počnu da se naziru oblici.

- Ustani.

Ćutim.

-Ustani!

Pravim se da ne čujem samog sebe i okrećem se na stranu. Nastavljam da blejim, sada u TV. Isključen TV, naravno; kad bi ga uključio tamo ionako ne bi bilo ničega za mene. Ili bi bilo, pa bi počeo da se nadam, a nada je osećanje, a to mi stvarno nije potrebno u životu.

-Ustani pizdo usrana!!!

Ne mogu.

-Nemoj se sažaljevati i ustani.

Ne mogu.

Druga najgora stvar posle budjenja, mada je realno njegov deo, su ove rasprave sa samim sobom. U stvari, to počinje kao zanimljiva igra, ali brašo moj, pizda je taj mozak. Da pojasnim, kad sam imao neku dilemu, problem, štagod, seo bi na pod, zatvorio oči i pričao sa sobom o tome. Prvo u glavi, onda glasno. Bilo je bezopasno i korisno, ali stvarno, pomagalo je. Onda je moj sagovornik, sigurno bi medicina to znala da definiše koristeći F nešto, počeo da dobija svoj karakter. Prvo sam mislio da se moja ličnost deli, ali s obzirom na to da sam bio svestan sve vreme, ne bih rekao da je o tome reč. Svejedno, ako je sranje tu ne moraš ga definisati, nije bitno da li smrdi jako ili slabo, tu je pa je tu i neće se ništa promeniti ako ga definišeš.

- Ustani

Nema šanse. Savršeno crna boja TV-a je dovoljno bezbedna da me neko vreme brani od sebe. Možda ću jednom uspeti da se stopim s njom. Ili njim. To bi bilo predivno: samo se stopiš sa crnom bojom TV-a. Ne bi morao da ustajem, serem, jebem, da me jebu, da idem na glasanje, da plaćam račune, da zaradim pare za plaćanje računa, da radim. FUCK!!!

- Hahahahaa, ipak ćeš da ustaneš: moraš da radiš.

- Neću, otvoriću bolovanje

- Koje po redu u poslednjih mesec dana? Već su te opominjali

- Pa šta?

- Ništa, ostaćeš bez posla, a znaš šta to znači.

Znam, to bi značilo novi poraz do kog bi došlo, recimo, ovako. Idem na biro, sredjujem papire, borba sa birokratijom i nadrkanim nedojebanim šalterskim radnicama. Čak i da nisu sve takve, ja BI naleteo na takvu. I da ni jedna nije takva, ja BI naleteo na takvu. Nešto bi zajebao, ne bih imao neki papir, ona bi me vratila, ja bi nabavio papir, ali bi bi ga pogrešno popunio, opet bi me vratila, ja bi to ispravio, šalter bi se zatvorio jer je prošlo radno vreme i ja bi otišao do kurca.

- Ustani.

Ne mogu. Poslednji put kad sam ustao i otišao na posao jebali su me zbog neke subjektivne gluposti. Moje naravno i nisam čak imao ni šta da kažem jer su bili u pravu. I da jesam imao šta da kažem opet bi bilo isto jer sam ja bedni crv, a oni su maskirani Gebelsi, Marquis de Sadeovi, Hanibali Lektori, čitava primitivna plemena Hanibala Lektora i njima je data sva vlast nadamnom. Mogu me jebati dok mi bulja ne rascveta kao majska ruža, a ja samo mogu da pitam 'jel ima još ko?' Ima? Dobro, da ne ustajem onda.

Ne mogu. Jedini razlog zbog kog bih ustao jeste da odem da kupim litar pelina i da se nacirkam sam k'o bulja i prespavam dan. Eventualno. Telefon. Dragi gospodine Bel kad bih te video pre tvog epohalnog izuma napijao bih te i drogirao do besvesti, jednu po jednu sivu ćeliju bih ti kidao samo da te sprečim da izmisliš ovo prokletstvo. Da, prokletstvo jer ako ga nemaš nećeš znati šta je kome pošlo po zlu pa ćeš se žderati jer ćeš misliti da je tebi najgore. Ili ćeš, ako ga imaš, čuti nešto lepo pa ćeš biti siguran da je tebi najgore. Realno ni ono prvo ni ono drugo me više ne dotiče, tako da nema veze, mogu da se javim.

- Da?

- E, šta radiš?

Čupam, pa sadim

-Ništa. Ti?

- Evo, ručak, malo po stanu, pa idem da se nadjem sa nekom ekipom i tako. Ti?

Sadim da ima šta posle da čupam.

- Neam pojma. Smisliću nešto.

- Čujemo se posle?

- Ok.

Do kurca. Ustajem, oblačim se i idem da kupim usrani pelinkovac i da rešim ovaj problem u glavi. Artani, trodoni, tranexi i slični medikamenti osmišljeni da nas uljuljkaju, a njihovim tvorcima donesu zaradu, bi pomogli u tome, ali 'oćeš, prošlo je vreme kad si sve to mogao tek tako da nabaviš. Prošlo je vreme uopšte, pluskvamperfekat, a ja – ništa. Ni tamo, ni vamo, ni gore, ni dole, u sred praznog. Vakuum. Idem po pelinkovac.

Taj pelin ko je izmislio treba da dobije Nobelovu nagradu za mir. Svakako pre nego Klinton, Arafat i ostala ekipa, jer pelinkovac pruža UNUTRAŠNJI mir, a kad to dostigneš, brašo moj, sve na svetu možeš postići. Postati šampion u F1, napraviti karijeru, imati ženu, dvoje dece, travnjak ispred kuće, automobil i garažu, roštilj nedeljom i sve to zajedno. Jedini, ali apsolutno nezanemarljiv, kontraefekat pelinkovca je što ti pruži previše mira, pa shvatiš da biti šampion u F1, karijera, žena, dvoje dece, travnjak, roštilj i sve to i nisu toliko presudni za sreću, pa se i ne trudiš. Dovoljan je taj mir i spokoj, saznanje da je sve u redu i da si pregurao dan. Ako se nisi dovoljno nalio, zabludno ćeš se nadati da će sutrašnji dan biti bolji, ali ako si uradio posao kako valja, onako predano, do kraja, mir i spokoj su tu. Još ako imaš pri ruci koji trodon & ostalo, i Bog da te vidi. Bukvalno. I ti njega, ako u tebi još ima imalo vere u bilo šta. Bukvalno, u bilo šta.

EPILOG:

Jebo mater, ima takvih dana. Ali ima i onih drugih, kad cvetaju ruže i teku med i mleko i sve je šareno i veselo, iako nisi na bilo kakvim psihoaktivnim supstancama, i prosto ne veruješ kako je život lep. Onda lepo imaš vremena da zalečiš bulju od silnog karanja, možda, uz malo truda, i sam nešto opališ pa te boli kara od silnog sexa, što i nije tako loše i možeš da izdržiš profesora koji te je 7 puta obarao sa sve saznanjem da će te sigurno još koji put odvaliti, bole te baš za onu malu, onu malo veću i onu kanibalku. Briga te za glad u svetu, ekonomsku i klimatsku krizu i sve krize koje su izmislili ili će izmisliti, jer ti je lep dan. Miriše na ruže, vazduh je lepljiv i sladunjav i sve je potaman. Krušne mi mrve, mora da ima i takvih dana, gomila ljudi mi je pričala da žive takve dane.